Napori da se obuzda pandemija COVID-19 uglavnom su fokusirani na razvoj i primenu vakcine. Ali kako tačno naš imuni sistem reaguje na vakcine protiv COVID-19? Glavni odgovor se javlja na jedan od dva načina: proizvodnja antitela koja se vezuju za domen koji se vezuje za receptor (RBD) ili proizvodnja antitela koja se vezuju za N-terminalni domen (NTD) virusnog proteina virusa korona.
Oba igraju važnu ulogu u prevenciji infekcije, patogeneze i teške bolesti. Međutim, repertoar antitela uveliko varira među pojedincima. Iako je sugerisano da ova raznolikost u antitelima utiče na sposobnost zaštite od mutantnih sojeva, njen puni obim nije jasan.
Istraživački tim koji predvodi vanredni profesor Maio Iasugi sa Fakulteta veterinarskih nauka na Univerzitetu Osaka Metropolitan stekao je uvid u ulogu antitela proizvedenih vakcinacijom u prevenciji infekcija, posebno u mutantnim sojevima koronavirusa. Studija se fokusirala na uzorke krvi uzetih od dobrovoljaca 17 do 28 dana nakon 2. vakcinacije, ključnog perioda kada proizvodnja antitela dostiže vrhunac.
Njihovi nalazi su objavljeni u Vaccine.
Ispitivanjem repertoara antitela koje proizvodi svaki pojedinac, istraživači su pokazali da se antitela mogu kategorisati u tri tipa, od kojih svaki cilja na različite regione virusnog šiljastog proteina, ključne komponente antigena vakcine.
Štaviše, studija je otkrila da antitela koja prvenstveno ciljaju na NTD imaju manju sposobnost zaštite od delta varijante koronavirusa u poređenju sa antitela koja prvenstveno ciljaju na RBD. Zanimljivo je da je studija takođe otkrila da prisustvo ili odsustvo antitela koja povećavaju infektivnost nije uticala na sposobnost antitela da zaštite od varijanti.
„Rezultati ove studije su pokazali da je razumevanje nijansi odgovora antitela na vakcinaciju ključno za razvoj vakcine“, rekao je profesor Jasugi. „Verujemo da će naši nalazi pružiti osnovu za bolji razvoj vakcine u budućnosti.“
