Veza između simptoma COVID-19 i fizičke neaktivnosti je sve očiglednija. Članak koji su istraživači sa Univerziteta Sao Paulo (USP) u Brazilu nedavno objavili u časopisu Scientific Reports opisuje studiju u kojoj je 57% veća verovatnoća da će preživeli COVID-19 sa najmanje jednim upornim simptomom bolesti biti sedentarni i prisustvo pet ili više post-akutnih posledica infekcije SARS-CoV-2 povećalo je šanse za fizičku neaktivnost za 138%.
„Iako je ovo bila studija poprečnog preseka, nalazi naglašavaju važnost diskusije i podsticanja fizičke aktivnosti u svakom trenutku, uključujući i tokom pandemije“, rekao je Hamilton Rošel, poslednji autor studije i jedan od koordinatora USP-ove primenjene fiziologije i Grupa za istraživanje ishrane.
Studija je bila jedna od prvih koja je procenila efekte fizičke aktivnosti u kontekstu dugog COVID-a, koji se obično karakteriše kao sindrom koji uključuje simptome koji traju najmanje dva meseca nakon što je infekcija korona virusom prestala, a koji se ne može objasniti drugim zdravstvenim stanjem. probleme.
Prema uvodniku iz Nature Medicine iz decembra 2020., rani izveštaji su pokazali da je oko tri od svaka četiri pacijenta hospitalizovana zbog COVID-19 imala najmanje jedan uporni simptom šest meseci nakon otpuštanja.
U trenutnoj studiji, istraživači su analizirali podatke koje je prikupila HCFMUSP COVID-19 studijska grupa u bolnici das klinikas (HC), bolničkom kompleksu koji vodi Medicinska škola USP (FM-USP). Istragom je obuhvaćeno ukupno 614 preživelih od laboratorijski potvrđenog COVID-19 prosečne starosti 56 godina.
Pacijenti su hospitalizovani između marta i avgusta 2020. godine, a protokol praćenja sproveden je između oktobra 2020. i aprila 2021. (6-11 meseci nakon otpuštanja). Oni su ispitani i intervjuisani da bi se utvrdilo koliko su fizički aktivni i da bi se procenile druge stvari o životnom stilu. Od njih je takođe zatraženo da prijave da li imaju deset simptoma povezanih sa dugotrajnim COVID-om, kao što su umor, nedostatak daha, jak bol u mišićima, gubitak ukusa i mirisa i oštećenje pamćenja, između ostalog.
Učesnici su klasifikovani kao fizički neaktivni ako su prijavili manje od 150 minuta najmanje umereno intenzivne vežbe nedeljno, u skladu sa smernicama Svetske zdravstvene organizacije (SZO). „U našem slučaju, vežbanje je uključivalo kućne poslove i šetnju, kao i sport“, rekao je Rošel.
Istraživači su izvršili brojne statističke analize u potrazi za korelacijom između simptoma dugog COVID-a i fizičke neaktivnosti.
Šezdeset procenata učesnika se smatralo fizički neaktivnim, što je veći procenat od onih koje je za većinu regiona utvrdilo brazilsko ministarstvo zdravlja u nacionalnom istraživanju sprovedenom 2020.
Komorbiditeti su takođe bili značajni: 37% su bili pušači, 58% je imalo visok krvni pritisak, 35% je imalo dijabetes, a 17% je bilo gojazno. „Ovo su faktori rizika za teški COVID-19. Očekivalo se da će biti česti u studiji jer su svi učesnici bili hospitalizovani“, rekao je Rošel i dodao da je 55 odsto zahtevalo intenzivnu negu, a 37 odsto intubirano.
Kada su prilagodili rezultate za zbunjujuće faktore (varijable koje mogu uticati na druge na način koji proizvodi lažne ili iskrivljene asocijacije), istraživači su ipak otkrili da je prisustvo najmanje jednog upornog simptoma povezano sa 57% većim izgledima sedentarizma. „Što je više simptoma, veća je verovatnoća fizičke neaktivnosti“, rekao je Rošel. Kada je prijavljeno pet ili više simptoma, šanse za fizičku aktivnost porasle su za 138%.
Određene posledice povezane sa dugotrajnim COVID-om u bliskoj su korelaciji sa fizičkom neaktivnošću, dodao je on. U prilagođenim statističkim modelima, najveće korelacije su bile sa nedostatkom daha (132%) i umorom (101%).
„Ima smisla pretpostaviti da ljudi sa ovim stanjem imaju više poteškoća da održe aktivnu rutinu“, rekao je on. „Ali takođe je verovatno da su ljudi sa sedentarnim načinom života više podložni ovim dugotrajnim simptomima nakon oporavka od akutne infekcije. Naša studija nam ne dozvoljava da zaključimo o uzročnosti.“
U članku, autori kažu da se fizička neaktivnost „sama može smatrati upornim simptomom među preživelima od COVID-19“. Ovu hipotezu su postavile i druge istraživačke grupe. Holandski rad citiran u članku opisuje studiju u kojoj je 239 pacijenata koji su se oporavili prijavili da hodaju znatno manje šest meseci nakon pojave simptoma nego pre nego što su se zarazili.
Rošel takođe veruje, na osnovu drugih istraživanja, da sedentarizam teoretski može povećati rizik od dugog COVID-a. Studija sprovedena 2021. godine, a koju je takođe vodio, otkrila je da hospitalizovani pacijenti sa COVID-19 sa više mišićne snage i mase (dakle verovatno manje sedeći) imaju tendenciju da ostanu u bolnici kraće.
U kasnijoj studiji, isti istraživači su otkrili da su pacijenti koji su izgubili više mišićne mase tokom hospitalizacije zbog COVID-19 imali veću verovatnoću da razviju uporne simptome bolesti, istovremeno ukazujući na verovatnu korelaciju sa većim post-akutnim troškovima zdravstvene zaštite COVID-a.
Studija sprovedena u Sjedinjenim Državama 2020. analizirala je prethodnu istoriju fizičke aktivnosti za 48.440 pacijenata sa COVID-19 i otkrila da je rizik od hospitalizacije, prijema na intenzivnu intenzivnu terapiju i smrti najveći među onima koji su stalno bili neaktivni.
„Naša najnovija studija dodala je informacije opisujući specifične korelacije između fizičke neaktivnosti i upornih simptoma COVID-19. Buduća istraživanja bi trebalo da istraže ovu povezanost kako bi se razumeli osnovni uzroci“, rekao je Rošel.
Veza može biti dvosmerna ulica u kojoj sedentarizam favorizuje dugi COVID, a ljudi sa dugim COVID-om imaju tendenciju da izbegavaju vežbanje.
„Sa praktičnog stanovišta, važnost fizičke aktivnosti tokom pandemije je jasno prikazana“, rekao je Rošel. Postoje slučajevi u kojima ljudi koji su se oporavili od bolesti treba da se pridržavaju medicinskih saveta o merama predostrožnosti prilikom obavljanja fizičkih vežbi, ali treba podsticati aktivan životni stil kao pitanje javnog zdravlja, naglasio je on. Sedentarizam čini 9% smrtnih slučajeva od svih uzroka širom sveta.
