Nova studija koja koristi podatke o karantinu tokom COVID-19 u Australiji sugeriše da fizička izolacija ne dovodi do povećanja osećaja usamljenosti.
Usamljenost, subjektivni osećaj društvene nepovezanosti, povezana je sa nizom zdravstvenih problema od srčanih bolesti do depresije. Takođe povećava rizik osobe od rane smrti na nivo koji se može uporediti sa pušenjem i gojaznošću.
Vodeći autor dr Nensi Kong iz Centra za istraživanje i evaluaciju zdravstvene ekonomije na Tehnološkom univerzitetu u Sidneju rekla je da je usamljenost sveprisutan i rastući problem.
„Postoji široko rasprostranjeno uverenje da fizička izolacija direktno vodi povećanju usamljenosti. Osećali smo da su blokade COVID-a predstavljale prirodan eksperiment da vidimo da li je to istina“, rekao je dr Kong.
„Ono što smo otkrili je da su ‘biti usamljen’ i ‘biti sam’ veoma različita iskustva.“
Studija „Fizička izolacija i usamljenost: dokazi o blokadi COVID-a u Australiji“ nedavno je objavljena u časopisu Journal of Economic Behavior & Organization, sa koautorom Džekom Lamom sa Univerziteta u Melburnu.
Istraživači su pratili više od 17.000 pojedinaca iz cele Australije od 2018. do 2020. koristeći podatke iz Ankete o dinamici domaćinstva, prihoda i rada u Australiji (HILDA).
Učesnici su u redovnim intervalima zamoljeni da ocene od 1 do 7 koliko se slažu sa izjavom „Često se osećam veoma usamljeno“. Istraživači su zatim uporedili one koji su iskusili produženo zaključavanje sa onima koji nisu.
Australija je uvela duži period zatvaranja od mnogih drugih zemalja. Ispitanici u anketi u Viktoriji su 2020. iskusili do 154 dana zaključavanja. Nasuprot tome, Zapadna Australija, Južna Australija i Severna teritorija su uglavnom bile bez izolacije.
Istraživači su otkrili da boravak u izolaciji i dužina izolacije praktično ne utiču na prijavljeno osećanje usamljenosti. To sugeriše da je usamljenost prilično stabilna osobina.
„Razmanjivali smo da li ljudi rade od kuće ili van kuće, u kojoj industriji rade, da li žive sami ili sa drugima, njihovu starost, ličnost, nivo prihoda i druge faktore životnog stila,“ rekao je dr Kong.
„Većina ljudi nije iskusila nikakav porast usamljenosti. Uočili smo porast usamljenosti kod mladih od 15 do 25 godina i kod ekstrovertnih. Možda je ovim grupama potrebno više fizičkog kontakta, posebno mladima koji se još formiraju u društvu. mreže.
„Ljudi su provodili manje vremena putujući na posao, više vremena u interakciji sa porodicom, a zadovoljstvo vezom se zapravo povećalo. Ovo bi moglo objasniti zašto su ljudi mogli da se nose sa fizičkom izolacijom, a da se ne osećaju usamljeno.“
Međutim, došlo je do pada mentalnog zdravlja i porasta finansijskog stresa povezanog sa zatvaranjem, pokupljenom istom metodologijom.
„Društvena povezanost – bez obzira da li su ljudi bili u kontaktu sa prijateljima, porodicom i njihovom zajednicom – umesto fizičke blizine, bila je najvažniji faktor. Događaji kao što je smrt partnera imaju najveći uticaj na nivo usamljenosti“, rekao je dr Lam.
Tehnologija i internet bili su ključni za podršku društvenih interakcija tokom karantene. Istraživači se nadaju da bolje razumevanje osnovnih uzroka usamljenosti može dovesti do efikasnijih intervencija za poboljšanje javnog zdravlja i blagostanja.
„Naši nalazi podržavaju ideju da društvena izolacija uključuje više od pukog fizičkog odvajanja od drugih. Faktori kao što su kvalitet društvenih interakcija i društvene mreže podrške igraju ključnu ulogu u ublažavanju usamljenosti“, rekao je dr Kong.
