U jeku krize COVID-19, Ujedinjene nacije (UN) su identifikovale ono što su nazvali „pandemijom u senci“ nasilja u porodici nad ženama. UN uključuju u svoju definiciju nasilja u porodici ono što se naziva „ekonomsko nasilje“, što objašnjava kao: „činiti ili pokušavati da učini osobu finansijski zavisnom zadržavanjem potpune kontrole nad finansijskim resursima, uskraćivanjem pristupa novcu i/ili zabrana pohađanja škole ili zapošljavanja“.
Istraživao sam ekonomsko nasilje u Indiji, gde je skočilo tokom perioda socijalnog distanciranja i izolacije. Ovo ne samo da je rezultiralo smanjenjem sigurnih prostora za žene i devojke, već ih je i zarobilo u prostoru gde su bile lakše ekonomski eksploatisane. Moje istraživanje sugeriše da su blokade COVID-a izazvale čitavu novu klasu ekonomskog zlostavljanja žena u Indiji.
Ekonomsko zlostavljanje obično uključuje kontrolisanje i prisilno ponašanje od strane ženinog partnera, a ponekad i njihovih tazbina ili drugih članova porodice, ugrožavajući njenu ekonomsku sigurnost i potencijal za samodovoljnost. Iako ekonomska zloupotreba može imati mnogo oblika, postoje tri glavna tipa: sabotaža, ograničavanje i eksploatacija.
Sabotaža obično uključuje mešanje u pristup žene novcu ili u njihov posao. Ograničenje se odnosi na kontrolu načina na koji žene koriste novac. A eksploatacija najčešće znači da muški partner ili rođak živi od žene, ili da insistira da svi dugovi idu na njeno ime.
Moje prethodno istraživanje je otkrilo jedinstvene oblike zlostavljanja koji su ugrađeni u specifične sociokulturne prakse u Indiji. Na primer, eksploatacija streedhana (nakit i pokretna ili nepokretna imovina dati ženi pre i za vreme njenog braka) i praksa miraza (novac i pokloni koje zahtevaju mladoženja i tazbina u vreme i posle braka) identifikovani su kao uobičajen oblik ekonomske zloupotrebe u južnoazijskim brakovima. Ako žena živi sa porodicom svog muža, oni mogu da kontrolišu njenu imovinu ili prihode tamo gde više generacija živi zajedno.
Kao deo našeg istraživanja u gradu u Biharu, trećoj najmnogoljudnijoj državi u Indiji na istoku zemlje, snimili smo 20-minutni dokumentarac: Potrošeno: Borba protiv ekonomskog zlostavljanja u Indiji, sa pet od 76 žena sa kojima smo razgovarali. Sve osim dve bile su majke sa izdržavanom decom. Otkrili smo da je ekonomsko zlostavljanje uobičajeno bez obzira na klasu, kastu, religiju, obrazovanje ili status zaposlenja.
Jedna žena koju prikazujemo, Nitia, nije smela da radi od svoje porodice. Umesto toga, bila je primorana da obavlja kućne poslove danonoćno. Ovo je obično uključivalo da se kuva sedam ili osam jela za večerom. Istovremeno joj se muž rugao što ne radi. Nitia nam je rekao da će reći: „Vi ne radite, koja je svrha vašeg obrazovanja?“
Neki muževi nasilnici su takođe odbili da plate bilo kakve kućne troškove koji se odnose na žene i decu — posebno devojčice. Druga naša sagovornica, Nilu, ispričala nam je kako je njen muž odbio da plati medicinske račune u vezi sa rođenjem njihove ćerke i pokušao je da je natera da se vrati na posao sa bebom starom mesec dana. Bila je prinuđena da ostane u kući svoje majke da traži pomoć.
Zubaidin muž se ljutio kad god je tražila novac za potrepštine, dok je veliku količinu novca trošio na sopstvenu odeću i obuću.
Pored toga, ove žene su prijavile zlostavljanje koje je ugrađeno u kulturne prakse, kao što su zahtevi za miraz. Nilu nam je rekla da se njen muž pretvarao da ne prima platu i da je njenog oca redovno plaćao za sve u njenoj kući. Njen otac je pristao da osigura da Nilu ne bude izbačena iz njenog bračnog doma.
Naši intervjui su sugerisali da se loš tretman muškaraca nasilnika prema njihovim supružnicima pogoršavao tokom pandemije. A posebne okolnosti povezane sa restrikcijama COVID-a omogućile su nove oblike ekonomskog zlostavljanja žena, s obzirom na posebne okolnosti povezane sa izolacijom.
Pandemija je nasilnim muškarcima dala nove načine kontrole i zloupotrebe finansija svojih žena. U izolaciji – i sa izolacijom koja je podrazumevala – finansijski poslovi porodice postali su zavisni od pristupa internetu, obično preko zajedničkih mobilnih telefona.
Jedna od žena sa kojima smo razgovarali, Lakshmi – visokorangirana korporativna službenica – rekla je da je dužna da čuva podatke o svojim klijentima u tajnosti. Lakshmi nam je rekla da je njen muž uzeo ne samo njene lozinke za društvene mreže i bankarstvo, već je uspeo i da pristupi njenom radnom VhatsApp nalogu, koji se koristio za komunikaciju sa saigračima. Počeo je da se lažno predstavlja na internetu i vređao njenog nadređenog, što joj je izazvalo ozbiljne probleme.
Nekoliko drugih žena nam je reklo da su njihovi muški rođaci koristili svoje podatke za prijavu da bi očistili svoje bankovne račune. Žene su takođe prijavile da su krediti uzimani na njihovo ime, ali nemaju pristup novcu.
Zaključavanje je olakšalo sprečavanje žena da pristupe njihovim grupama za podršku, uključujući njihove porodice. Nitia nam je rekla da ju je muž tukao, koji joj nije dozvolio da razgovara sa roditeljima.
Indijski zakon prepoznaje ekonomsku zloupotrebu u svom Zakonu o prevenciji nasilja u porodici iz 2005. godine. To uključuje uskraćivanje svih ekonomskih i finansijskih resursa i ograničenje na zajedničke resurse domaćinstva, kao i eksploataciju sopstvenih stvari žena, kao što su njihov nakit i druga vredna imovina. Ali zvanično razumevanje ekonomske zloupotrebe i njenog uticaja na žene i dalje je izuzetno nisko – kako na nivou vlade, tako i među profesionalcima i pružaocima usluga.
To je ozbiljan problem. Ekonomsko zlostavljanje ima ogroman uticaj na fizičko i mentalno blagostanje žena, a pokazalo se i da utiče na zdravlje i dobrobit dece
Da bi se rešila ekonomska zloupotreba, postoji hitna potreba za otvorenim razgovorima o novcu u porodicama i osporavanjem ideja o muškosti i novcu. Što je još važnije, kreatori politike i praktičari treba da rade zajedno kako bi se pozabavili ulogom države, tržišta i institucija zajednice u omogućavanju ekonomske zloupotrebe jačanjem rodnih normi, uključujući i finansijske transakcije.
