Dok je sunce izlazilo nad Šri Lankom jednog jutra krajem avgusta, desetak ribara je postavljalo svoje mreže na plaži u Manaru, malom ostrvu nedaleko od severozapadne obale zemlje, početak radnog dana. Ali mnogi drugi ribari u zajednici uopšte ne mogu da odu na more, osakaćeni razornom ekonomskom krizom u zemlji, najgorom sa kojom se suočila od nezavisnosti 1948. godine, piše Rojters.
Nedostatak goriva i velika inflacija znače da se bore da nabave kerozin, neophodnu za pogon čamaca koji im obezbeđuju egzistenciju.
„Trenutno je sve teško – nema kerozina, nema hrane kod kuće“, rekao je 73-godišnji Soosaipillai Nicholas, zvani Sornam.
„Posao dobijamo samo ako dođemo na more, inače ga ne dobijemo. Umiremo od gladi“, rekao je on, govoreći na tamilskom jeziku.
Zbog svojih godina, Sornam, koji se već borio za hranu pre početka ekonomske krize, više ne izlazi na more, već je došao na plažu Thalvapadu da pomogne u prikupljanju i sortiranju ulova ribara koji uspeju da krenu.
Ali nestašica kerozina je značila da su drugi koji bi obično izlazili svojim čamcima sada preuzeli sličan posao, pa tamo gde je nekada bilo 15 radnika po čamcu, sada ih ima 40.
Otkako se profit distribuira, Sornamova zarada je pala – kaže da sada ponekad dobija 250 šrilankanskih rupija (oko 70 američkih centi) dnevno, u poređenju sa duplo više u boljim vremenima.
To ne ide daleko sa trenutnom inflacijom od oko 65% na godišnjem nivou i inflacijom hrane od skoro 94%.
Mesecima u Manaru uopšte nije bio dostupan kerozin jer su devizne rezerve zemlje presušile i nije bila u mogućnosti da uvozi naftu za svoje rafinerije. Kada su isporuke nastavljene pre samo nekoliko nedelja, cene kerozina su bile skoro četiri puta veće, pošto je Šri Lanka počela da ukida subvencije za gorivo.
„Ne trebaju nam luksuzna roba kao što su benzin i dizel. Za naš osnovni posao potreban nam je samo kerozin“, rekao je Raja Cruz, vlasnik broda Sornam koji je došao da pomogne.
On je rekao da su neke porodice u tim oblastima pobegle u Indiju – manje od 30 km (20 milja) od najsevernije tačke ostrva Manar – u nadi da će biti bolje.
Kerozin se ranije prodavao po subvencionisanoj ceni od 87 rupija po litru, oko 92 američka centa po galonu, a sada se prodaje po 340 rupija po litru, ili 3,62 dolara po galonu, prema vladinoj stopi. Na crnom tržištu, rekao je Cruz, prodaje se za 1.800 rupija po litru.
„Revizija cene kerozina bila je neophodna dugi niz godina“, rekao je ministar za energiju i energiju Šri Lanke Kančana Vijesekera u tvitu prošlog meseca. „Sa cenama koje su sada jednake troškovima, vlada je predložila direktnu gotovinsku subvenciju porodicama sa niskim prihodima, ribarstvu i plantažnim sektorima koji zavise od kerozina.
Ali porodice u Manaru tek treba da dobiju nikakvu pomoć, rekao je Kruz.
Kruz je takođe rekao da ribari veruju da su vetroturbine na plaži Thalvapadu oterale ribu sa obale jer su proizvodile zujanje. Zbog nestašice kerozina, ribari nisu mogli ići daleko na more, pa su se morali zadovoljiti manjim ulovom.
Sarat Čandranajaka, zvaničnik lokalnog odeljenja za ribarstvo, rekla je da su vlasti upoznate sa optužbama i da prikupljaju podatke, ali ništa još nije dokazano.
Čandranajaka je takođe rekao da je 60 odsto Mannarovih potreba sada zadovoljeno nakon što su zalihe kerozina nastavljene, ali bi mogao da dođe do daljeg manjka u visokoj ribolovnoj sezoni kasnije tokom godine kada potražnja za gorivom poraste.
Kruz je rekao da su mnogi ribari pribegli „malim poslovima“ kao što je hvatanje rakova blizu obale da bi zaradili za život.
„Ako nemate kerozin, ne možete u more, ne možete otići daleko“, rekao je Kruz. „Ako pokušate da ga kupite privatno, to je 1.800 rupija. Razmislite koliko je to puta više, 87 rupija naspram 1.800. Kako nam je suđeno da živimo?“
Iako je nedavna distribucija kerozina donela olakšanje, Kruz je rekao da je povećana cena značila teške odluke za ribare, koji se takođe bore da kupe osnovne potrepštine i prehrambene artikle zbog visokog nivoa inflacije.
Neposredno pre zalaska sunca, kada su se čamci vraćali, više njih je vraćeno na obalu, da bi se uštedelo na gorivu.
Peter Jaiem Alan, koji se pridružio drugim ribarima na čamcima na kerozin, rekao je da je prešao na veslanje da bi zaradio za život.
„Ranije smo imali kerozin, tako da nije bilo problema, izašli smo“, rekao je Alan. „Sada zbog poteškoća u nabavci kerozina, umesto toga moramo da se borimo i veslamo.
Nekoliko ribara koji nemaju svoje čamce pridružuju se drugima i svaki dan dobijaju deo zarade. 35-godišnji Ebert Rajeevan radi na ovaj način, a ponekad se bavi drugim fizičkim radom na kopnu da bi preživeo.
„Stvar kod nas je u ovom trenutku ako imamo kerozin, onda imamo posla svaki dan. Ako nema kerozina, onda vidite danas sam išao sa ovim ljudima, sutra ću morati da pitam nekog drugog“, rekao je Rajeevan.
Ponekad su čamci već popunili brojeve koje su mogli da ukrcaju, rekao je. „Onda moramo da ostanemo kod kuće. Moramo da ostanemo kod kuće i da radimo svaki dnevni rad koji nam se nađe na putu.“
