Preživeli najsmrtonosniji zemljotres u Avganistanu u poslednje dve decenije kažu da nemaju šta da jedu, nemaju skloništa i strahuju od mogućeg izbijanja kolere. BBC-jev Sekunder Kermani izvještava iz provincije Paktika, koja je najteže pogođena katastrofom.
Tragajući po ruševinama, u onome što je ostalo od njegove porodične kuće, Agha Janove oči naviru od suza.
„Ovo su bile cipele mojih sinova“, kaže on skidajući prašinu sa njih. Njegovo troje male dece i dve žene poginule su u zemljotresu dok su spavali.
Dok su se potresi dogodili u ranim jutarnjim satima u sredu, Aga Jan je pojurio prema prostoriji u kojoj je boravila njegova porodica.
Ali sve je bilo pod ruševinama“, kaže on za Bi-Bi-Si. „Čak ni moju lopatu. Nisam mogao ništa da uradim. Zvao sam svoje rođake da pomognu, ali kada smo izvukli moju porodicu, već su svi bili mrtvi.”
Područje oko sela Aga Džana u okrugu Barmal, u provinciji Paktika, jedno je od najteže pogođenih zemljotresom, u kome je, kako se veruje, poginulo oko 1.000 ljudi, a povređeno je još 3.000.
To je tri sata vožnje do najbližeg velikog grada, uglavnom zemljanim putevima – udaljena lokacija dodatno otežava transport povređenih. Neki su morali da budu prebačeni u bolnicu talibanskim vojnim helikopterima.
Skoro svaka kuća u selu, uglavnom izgrađena od blata i kamena, izgleda da je teško oštećena. Čini se da skoro svaka porodica tuguje za izgubljenim rođakom.
Habib Gul je bio preko granice u pakistanskom gradu Karačiju, radeći kao radnik, kada je čuo vest. Požurio je nazad u svoje selo u Barmalu i otkrio da je 20 njegovih rođaka ubijeno – njih 18 u jednoj kući.
„Čija imena da vam kažem? Toliko mojih rođaka je stradalo, tri sestre, moja nećaka, moja ćerka, mala deca.
Svaki seljanin kojeg sretnemo želi da nam pokaže uništenje svog doma. Delom zato što žele da svet vidi pustoš, ali i, praktičnije, zato što se nadaju da će njihova imena biti dodata na liste distribucije pomoći.
„Ako nas svet gleda kao braću i pomaže nam, ostaćemo ovde na svojoj zemlji“, kaže Habib Gul za Bi-Bi-Si. „Ako ne učine, mi ćemo sa suzama u očima napustiti ovo mesto gde smo proveli toliko dugo.
Iznad glave, vojni helikopteri kruže nebom. Oni više ne prevoze povređene žrtve, već isporučuju zalihe. Talibanski zvaničnici kažu nam da je operacija spasavanja završena i da je sada završena.
Najhitnija potreba je sklonište za stotine porodica koje su ostale bez krova nad glavom.
Agha Jan i jedan od njegovih preživelih sinova nabacuju veliku platnu cerade između drvenih štapova na komadu praznog tla. Druge porodice su u šatorima, okružene ostacima domova na kojima su toliko naporno radili.
Khalid Jan je sada odgovoran za svojih petero mladih unučadi koji muku oko nogu. Njihov otac, njegov sin, poginuo je u zemljotresu, zajedno sa još dvoje dece Halida Jana.
„Ja sam sve što im je ostalo“, kaže on za Bi-Bi-Si, smešten na metalnoj posudi – tradicionalnom krevetu – ispod šatora. „Ali kuća i sve ovde je uništeno i nikada neću moći da je obnovim.
Avganistanske i međunarodne humanitarne agencije procenjuju štetu i isporučuju zalihe, ali ovo je velika kriza koja se razvija, a ona dolazi uz ionako strašnu humanitarnu situaciju u zemlji.
Ujedinjene nacije, koje takođe pomažu žrtvama, upozoravaju na rizik od mogućeg izbijanja kolere.
U selu Habiba Gula, muškarci su se okupili da klanjaju molitve u znak sećanja na mrtve. Skoro 50 ljudi je ubijeno od oko 250 stanovnika. Sada će pažnja biti usmerena na preživele i koliko brzo pomoć može da stigne do njih.
