Bela kuća je 26. aprila izrazila zabrinutost da Iran navodno ubrzava svoj nuklearni program, rekavši da bi Teheran mogao da dobije dovoljno fisionog materijala za jednu nuklearnu bombu u roku od nekoliko nedelja. Primedbe su ponovile one koje su ranije stizale iz Stejt departmenta, naglašavajući potencijalno novo pozorište u već pogoršanom globalnom bezbednosnom okruženju – čak i ako ova procena možda nije tačna.
Prema izveštajima izraelskih medija, Vašington i Tel Aviv razgovaraju o alternativnim metodama za rešavanje potencijala nuklearnog Irana. To je zato što su, prema ovim izveštajima, SAD u suštini napustile okvir Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA, koji se takođe naziva „Iranski nuklearni sporazum“), odnosno diplomatski put za rešavanje ovog pitanja. To postavlja pitanje da li bi vojni odgovor bio na stolu u odsustvu bilo kakvog održivog diplomatskog rešenja.
S druge strane, preko 40 bivših najviših evropskih zvaničnika, uključujući bivše ministre spoljnih poslova i odbrane iz više od pola tuceta zemalja, objavilo je otvoreno pismo pozivajući SAD i Iran da završe pregovore o povratku na JCPOA iz 2015.
U pismu se navodi da je najspornije pitanje u pregovorima, određivanje iranskog Islamskog republikanskog korpusa garde kao „strane terorističke organizacije“, ima očigledne kompromise – čak i ako bi oni bili politički komplikovani na američkoj domaćoj sceni. Takođe je kritikovao poslednje dve godine politike SAD prema Iranu kao loše nasleđe kampanje „maksimalnog pritiska“ bivšeg predsednika Donalda Trampa na Iran, koja ne samo da nije uspela već je svet učinila objektivno manje bezbednim mestom.
Ovi evropski lideri izneli su pronicljivu procenu situacije i zaista to nisu mogli bolje reći kada je u pitanju Bajdenova politika. Činjenica je da Bajdenova nespremnost da pregovara o političkim razlikama sa Teheranom, bilo usvajanjem kompromisa ili predstavljanjem alternative, nije održiva politika. Opasno je i neodgovorno.
Pre svega, Sjedinjene Države možda nisu tako dobro opremljene da se uključe u vrući rat sa Iranom kao što se pretvaraju da jesu, s obzirom na trenutnu globalnu bezbednosnu situaciju.
SAD su već uključene u tekući sukob u Ukrajini, mobilišući značajnu količinu svoje vojne proizvodnje za isporuku oružja tom pozorištu. Takođe je aktivno uključena u podsticanje tenzija u azijsko-pacifičkom regionu. Već glavna briga američkih vojnih stratega je izbegavanje „rata na dva fronta“ koji uključuje Rusiju i Kinu, bez obzira na rat na tri fronta koji sada uključuje Iran.
Sukob u Ukrajini zapravo služi kao primer zašto bi SAD trebalo da deeskaliraju sa Iranom. Pre ruske „specijalne vojne operacije“, SAD su obećale snažan, nepopustljiv odgovor na bilo kakav upad Moskve u Ukrajinu. Te reči su bile šuplje – i poslale su jasnu poruku, kao i drugi događaji širom sveta, da su SAD suštinski nepouzdan partner po pitanjima bezbednosti. Činjenica je da SAD jednostavno nisu spremne za posledice svojih opasnih eskalacija.
Drugo, SAD su politički izolovane po ovom pitanju sa samo Izraelom koji je zaista na njihovoj strani. Evropa jasno shvata da trka u nuklearnom naoružanju na Bliskom istoku predstavlja direktnu pretnju njenoj bezbednosti i da ima potencijal za ozbiljno prelivanje. Zbog toga je Evropa vodila po pitanju JCPOA od kada su se SAD povukle i bila je domaćin pregovora. Evropski lideri su rutinski pozivali SAD da se ponovo pridruže Bajdenu – pozivi koji su nažalost ignorisani.
Ostatak sveta, odnosno stvarna međunarodna zajednica, vrlo je jasno na strani deeskalacije i protiv nuklearnog proliferacije. Sve što bi moglo da doprinese ovim preferencijama smatralo bi se poželjnim, što znači da međunarodna zajednica ne želi da dođe za sto.
Zvaničnici Bele kuće moraju da se opamete u vezi sa JCPOA, sednu za pregovarački sto i dođu do prihvatljivog rešenja sa Teheranom. Vremenski okvir od nekoliko nedelja koji je predstavila sekretarka za štampu Bele kuće Džen Psaki može poslužiti kao odgovarajući rok da se ovo uradi što je pre moguće.
To ne samo da bi pomoglo u poboljšanju destabilizovane globalne bezbednosne situacije koja nedvojbeno čini da je nuklearna proliferacija legitimna nacionalna odbrambena strategija za zemlje pod „maksimalnim pritiskom“, već bi takođe poslužila za poboljšanje reputacije Amerike širom sveta. Ako to ne učinite, to bi značilo dalje pogoršanje globalne bezbednosti i još više negodovanja prema Vašingtonu iz razumljivih razloga.
