Kako Francuska ulazi u poslednju nedelju svoje predsedničke izborne kampanje, ulozi ne mogu biti veći. Ako Emanuel Makron pobedi, on će biti prvi francuski predsednik koji je obezbedio reizbor od Žaka Širaka 2002. Sa novim mandatom, Makron će biti u jakoj poziciji da nastavi sa svojim ambicioznim planovima za Francusku i EU.
Ali ako Marin Le Pen pobedi, to će biti politički potres koji će se suprotstaviti Bregzitu i izboru Donalda Trampa za predsednika SAD 2016. Pobeda vatrenog nacionaliste i evroskeptika dovela bi u sumnju budućnost EU. Le Penova agenda o imigraciji i islamu takođe bi ugrozila društvenu stabilnost u Francuskoj.
Pre dvadeset godina, Žan-Mari Le Pen, osnivač krajnje desničarskog Nacionalnog fronta, dobio je manje od 18 odsto glasova u poslednjem krugu predsedničkih izbora. Generaciju kasnije, njegova ćerka Marine je u neposrednoj blizini predsednika – ankete pokazuju da će dobiti podršku najmanje 45 odsto birača. TV debata između Makrona i Le Penove u sredu biće ključna i mogla bi da promeni dinamiku trke.
Činjenica da Le Pen tako dobro stoji svedoči i o radikalizaciji francuskog biračkog tela i o njenim uspešnim pokušajima da ublaži svoj imidž. U prvom krugu glasanja 10. aprila, oko 57 odsto francuskih birača se opredelilo za kandidate bilo krajnje desnice ili krajnje levice.
Ovih dana Le Pen odbacuje oznaku „krajnje desnice“. Kao i Makron, ona insistira da nije ni leva ni desna. U svojoj kampanji, lukavo se koncentrisala na ekonomiju i troškove života – predstavljajući sebe kao kandidata teško pritisnutih francuskih radnika i Makrona kao šampiona metropolitenske elite koja nije u kontaktu.
Le Pen je takođe ublažila svoj lični i politički stil. Mnogo se osmehuje, govori mirno i savladala je umetnost da zvuči razumno.
U stvarnosti, međutim, domaća i međunarodna agenda Le Penove ostaje radikalna, opasna i interno nedosledna. Makronov zadatak je u predstojećoj ključnoj sedmici da razotkrije te nedostatke.
Francuski predsednik bi posebno trebalo da bude neumoljiv u povezivanju svog protivnika sa Vladimirom Putinom. Le Pen insistira da se samo jednom srela sa ruskim predsednikom i da je njena stranka bila prinuđena da pozajmi novac od ruske banke 2014. jer su je izbegavale francuske finansijske institucije. U stvarnosti, postoje dugogodišnje ideološke veze između Le Penove i Putina. Još 2017, ona je citirala predsednika Rusije kao primer njenog pristupa politici.
Le Penina domaća i međunarodna politika takođe je prožeta kontradikcijama. Kod kuće, ona predlaže klasičnu populističku kombinaciju veće potrošnje, nižih poreza i prevremenog penzionisanja — u kombinaciji sa protekcionizmom i ograničenjima stranog rada. Ta mešavina politika naštetila bi upravo radnicima za koje tvrdi da se zalaže.
Ključni element u omekšavanju imidža Le Penove bilo je usvajanje pristupa EU koji zvuči emolijentno. Ovih dana više nije zagovornik Frekita. Ali njeno insistiranje da francuskom zakonu treba dati primat nad pravom EU bi predstavljalo Frekit pod drugim imenom. Politika nacionalnih preferencija za francuske radnike i industriju, ako se progura, takođe je očigledno nespojiva sa delom jedinstvenog tržišta EU. Le Pen odbija da prizna logične posledice njenih političkih obećanja, tako da Makron mora da je prikova.
Francuski predsednik je zakasnio da započne ozbiljnu kampanju. Mora da iskoristi ovu poslednju, ključnu nedelju za dobar efekat.
