U domu za stare na istočnoj ivici Berlina, pola tuceta žena u 80-im i 90-im sedi zajedno i ručaju. Njihovo brbljanje je živahno u toploj trpezariji.
Upravo su za dlaku izbegli smrt po drugi put u životu.
U toku je velika evakuacija kako bi se ukrajinskci koji su preživeli Holokaust sklonili na sigurno. Desetine su nedavno stigle u Nemačku, zemlju od koje su se nekada plašili.
Među Ukrajincima koji se bore da pobegnu od ruskih napada, stariji građani koji često ne mogu da dođu do skloništa su među najugroženijim. Prošlog meseca rusko granatiranje ubilo je 96-godišnjeg Borisa Romančenka u njegovom stanu u Harkovu. Romančenko je u mladosti preživeo prisilni rad i četiri nacistička koncentraciona logora.
Jedna od onih koja je stigla u Nemačku je Sonja Lejbovna Tartakovskaja, penzionisana krojačica iz Irpina, blizu Kijeva. Danas je njen 83. rođendan.
Tartakovskaja kaže da joj je ogromno olakšanje što je u ovom domu za penzionere, koji se nalazi u blizini velike zajednice koja govori ruski. Ukrajinske vlasti kažu da su u njenom rodnom gradu pronašle dokaze ruskih zverstava nad civilima.
„20 dana sam bila bez gasa, bez vode, bez svetla“, kaže Tartakovskaja. „Kada je počeo rat, imao sam 100 funti — moja normalna težina. Kada sam stigao ovde, imao sam skoro upola manje.“
Sonja Lejbovna Tartakovskaja nedavno je proslavila svoj 83. rođendan, koji smatra srećnom što obeležava. Ona je penzionisana krojačica iz Irpina, u blizini Kijeva, gde su ukrajinske vlasti prijavile dokaze o zločinima koje su ruske trupe počinile nad civilima.
Nekada je imala porodicu u ovom gradu. Stariju rođaku, studenta ovde 1930-ih, nacisti su ubili zato što je Jevrejka, kao i mnoge druge njene rođake.
Dok druge žene napuštaju sto za ručak i odspavaju popodne, Tartakovskaja ostaje da razgovara sa 90-godišnjom Alom Iljiničnom Sinelnikovom, koja je upravo stigla iz Harkova.
„Ovaj rat je katastrofa. Zaista je užasan“, kaže Sinelnikova šapatom. „Nikada nisam mislio da ću doživeti takav užas po drugi put u životu. Mislio sam da je to u mojoj prošlosti, gotovo i gotovo. A sada to ponovo proživljavamo.“
Sinelnikova je imala devet godina kada je prvi put pobegla iz Harkova. U strahu od nacističkog progona, ona i njena porodica su evakuisani u Sverdlovsk u zapadno-centralnoj Rusiji, gde su videli rat. Ne može da veruje da je morala da dođe u Berlin da bi sada pobegla od Rusa — onih koji su joj ponudili utočište nakon što su Nemci napali Ukrajinu 1941.
„To je čudan paradoks. Nikada nisam verovala da će Rusi napasti nas“, kaže Sinelnikova. „Pola moje porodice je iz Rusije. Kako da ih mrzim? Ne mogu, čak i da želim.
Sinelnikova je već zaboravila kakav je bio njen put od Harkova do Berlina, rekavši da je tako verovatno najbolje. Zabrinuta je za svoju decu i unuke, od kojih nedeljama ništa nije čula.
Ala Iljinična Sinelnikova (90) nedavno je po drugi put u životu pobegla iz Harkova. Prvi put je imala devet godina.
Rudiger Mahlo, iz nemačke Jevish Claims Conference, neprofitne organizacije koja pomaže preživelima holokausta, koordinira napore evakuacije. Mahlo kaže da je potrebno oko 50 različitih ljudi da bi se evakuisala samo jedna starija osoba iz Ukrajine. Često se moraju transportovati kolima hitne pomoći.
Kada dođu u Nemačku, kaže on, ove starije izbeglice treba da budu smeštene u ustanovama za negu u kojima osoblje govori ruski ili ukrajinski. „Kao u svakom ratu, najslabiji ljudi su najugroženiji, a oni koji su preživeli Holokaust pripadaju najranjivijim ljudima“, kaže on. „Za njih je situacija poražavajuća.
Mahlo kaže da neki od ukrajinskih preživelih holokausta odbijaju da kroče u Nemačku zbog prošlosti. Pokušava da nađe alternative za njih, neke evakuiše u Poljsku, Rumuniju, čak i Izrael.
„Imate ponovnu traumatizaciju preživelih“, kaže Mahlo. „Ali želeli smo da se osećaju bezbedno i da se ne osećaju napušteno kao na početku svog života“, kada je većina Nemaca pogledala na drugu stranu i nije učinila ništa da zaštiti Jevreje i druge ugrožene ljude od nacizma.
Mahlo kaže da je njegova grupa uspela da dovede oko 50 ukrajinskih preživelih holokausta u Nemačku u poslednjih nekoliko nedelja, nešto što ne bi bilo moguće bez pomoći Jevrejskog komiteta za distribuciju, organizacije za humanitarnu pomoć u Ukrajini.
Pini Mirecki iz JDC-a kaže da im je postojeća mreža pružalaca nege pomogla da identifikuju i evakuišu ove preživele Holokaust, od kojih su mnogi lošeg zdravlja. „Ono što funkcioniše kao deo normalne rutine dobro funkcioniše u hitnim slučajevima“, kaže Miretski.
Što se tiče Tartakovske, ona kaže da bi bila mrtva da nije bilo ljubaznosti njenih komšija. Oni su bili ti koji su upozorili JDC da joj je potrebna.
„Živela sam sama, nemam nikoga. Cela moja porodica je dugo sahranjena na grobljima u različitim gradovima“, kaže ona. „Ali zahvaljujući strancima, izašao sam iz Irpina. Komšije me nisu ostavile, poveli su me sa sobom.
Tartakojskoj zvoni telefon. Zanimljivo, to su njene stare komšije koje zovu da joj čestitaju rođendan — nešto za šta Tartakojska veruje da obeležava samo zbog njih i organizacija koje su je dovele u Berlin. Susedi su još uvek u Ukrajini, kaže ona, i insistiraju da su za sada bezbedni.
Tartakovskaja kaže da su je vežbanje gimnastike u mladosti i igranje šaha celog života učinili fizički i psihički teškom. Imala je samo tri godine kada je prvi put pobegla od rata. Koliko god bilo teško ponovo biti izbeglica, posebno u starosti, ona zna da je jedna od srećnika.
