Gašenje svetla i zatvaranje zavesa nije baš upečatljiv, novi hak za higijenu spavanja, ali ovaj zdravorazumski savet dobija još veći naučni kredibilitet.
Mnogi Amerikanci spavaju u prostoriji koja je isprekidana nekim oblikom veštačkog svetla – bilo da dolazi sa televizora, gomile elektronike ili nametljivog uličnog svetla.
Novo istraživanje sugeriše da jedna noć sna sa samo umerenom količinom svetlosti može imati negativne efekte na kardiovaskularno i metaboličko zdravlje.
„Bila sam iznenađena da je čak i ova prilično, rekla bih, mala količina svetlosti koja je samo prošla kroz oči do mozga i dalje imala tako značajan efekat“, kaže dr Filis Zi, viši autor nove studije i direktor Centra za Cirkadijan i medicina spavanja na Univerzitetu Northvestern.
Nalazi se povezuju sa širim korpusom dokaza koji ukazuju na to da izlaganje svetlosti noću može biti štetno na različite načine i može predisponirati ljude na hronične bolesti.
Mala studija od 20 osoba koju su sproveli Zee i njen tim u Northvesternu je dizajnirana da izmeri fiziološke efekte 100 luksa veštačkog svetla na zdrave odrasle osobe dok spavaju.
„Ovo je otprilike dovoljno svetla da biste možda mogli da vidite svoj put, ali nije dovoljno svetlosti da biste zaista mogli da čitate“, kaže Zee. Za potrebe studije, svi učesnici su svoju prvu noć proveli spavajući u uglavnom mračnoj prostoriji. Sledeće noći polovina njih je spavala u osvetljenijoj prostoriji (svetlo je postavljeno iznad glave).
U međuvremenu, istraživači su sproveli testove na spavačima: snimali su im moždane talase, merili im otkucaje srca i vadili im krv svakih nekoliko sati, između ostalog. Ujutro bi obema grupama dali veliku dozu šećera da vide koliko dobro njihovi sistemi reaguju na skok.
Rezultati, objavljeni u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka ovog meseca, pokazuju nekoliko jasnih razlika između ove dve grupe.
Za razliku od onih koji su obe noći proveli u mraku, grupa izložena svetlosti imala je povišene otkucaje srca tokom cele noći. Takođe su imali povećanu insulinsku rezistenciju ujutru, što znači da su imali više problema da dođu do normalnog nivoa šećera u krvi.
Zee kaže da postoji više mogućih načina da izlaganje svetlosti noću može poremetiti naš metabolizam.
Jedna mogućnost – podržana istraživanjem – je da upaljeno svetlo remeti kvalitet sna, ali iznenađujuće je da ova studija nije pronašla taj rezultat dok je nadgledala ljude u osvetljenoj prostoriji. U stvari, učesnici su generalno izjavili da misle da su dobro spavali.
Istraživači su takođe merili nivoe melatonina, hormona koji pomaže u određivanju vremena cirkadijanskih ritmova i podstiče san. Melatonin je obično potisnut tokom dana i raste noću.
Studije pokazuju da veštačko svetlo noću može da potisne nivoe melatonina, a naučnici su otkrili vezu između poremećaja melatonina i nekoliko bolesti, uključujući rak i dijabetes. Iako ni ovde, studija nije pronašla dokaze da su nivoi melatonina niži među ljudima koji spavaju sa upaljenim svetlom.
„To verovatno znači da nivo svetlosti koji je prolazio kroz oči nije bio dovoljno svetao da potisne melatonin“, kaže Zee.
Međutim, Zee i njen tim veruju da je ova mala količina svetlosti bila dovoljna da aktivira simpatičnu ruku autonomnog nervnog sistema — ono što je odgovorno za borbu ili beg tela. Ovo bi trebalo da se ohladi tokom spavanja dok telo prelazi u parasimpatičko stanje, kada se broj otkucaja srca i disanje tela smanjuju.
Promene u kardiovaskularnoj funkciji sugerišu da je mala količina svetlosti bila dovoljna da se nervni sistem prebaci u aktivnije i budnije stanje.
„To je skoro kao da su mozak i srce znali da su svetla upaljena, iako je osoba spavala“, kaže Zee.
Studija je važan primer kako čak i relativno slabo izlaganje svetlosti može da poremeti naš ciklus spavanja i buđenja, kaže dr Kris Kolvel, čija laboratorija na UCLA proučava mehanizme koji leže u osnovi cirkadijalnih ritmova.
On kaže da nalazi imaju smisla jer autonomni nervni sistem ima snažan dnevni ritam.
„Postoji mnogo koordinisanih radnji koje se moraju desiti da bismo se dobro naspavali, a ravnoteža autonomnog nervnog sistema to reguliše“, kaže Kolvel.
Ovaj efekat na nervni sistem nije bio „dramatičan“ — ne kao da su ljudi budni — ali Kolvel kaže da je i dalje zabrinjavajuće: „Ne želite da se to dešava kada pokušavate da se dobro naspavate“.
Nalazi studije da je metaboličko zdravlje patilo nisu sasvim iznenađujući.
Kolvel napominje da već postoji solidna grupa istraživanja, kao i velike studije populacije, koje pokazuju da poremećaj cirkadijalnih ritmova otežava regulisanje nivoa glukoze u krvi.
Neka od ovih studija na ljudima su koristila mnogo svetliji intenzitet svetlosti – i to ne dok su ljudi zapravo spavali. I dok sami nalazi ove studije ne mogu predvideti šta će se dugoročno dogoditi, Kolvel sumnja da bi štetni efekti bili kumulativni: „Ovo je bila samo jedna noć, pa zamislite da tako stalno živite?“
Telesni „glavni sat“, nazvan suprahijazmatično jezgro, nalazi se u mozgu, ali organi i tkiva u celom telu imaju svoje ćelijske uređaje za merenje vremena. Ćelije u pankreasu koje luče insulin su jedan primer. Ometanje ciklusa spavanja i buđenja može uticati na njihovu sposobnost da na odgovarajući način luče insulin, što zauzvrat kontroliše šećer u krvi.
„To će povećati rizik od hroničnih bolesti poput insulinske rezistencije, dijabetesa i drugih kardiometaboličkih problema“, kaže dr Čarls Czajsler, šef odeljenja za poremećaje spavanja i cirkadijana u bolnici Brigam i žene u Bostonu i profesor na Harvard Medical. škola.
Na primer, velika opservaciona studija na više od 40.000 žena otkrila je da je spavanje sa TV-om ili uključenim svetlom povezano sa 17% povećanim rizikom od dobijanja 11 funti tokom pet godina.
Czeislerovo sopstveno istraživanje je posmatralo metaboličke posledice poremećaja u cirkadijalnim ritmovima duže od jedne noći.
U nedavno objavljenoj studiji, on i njegove kolege zaključuju da su negativni efekti na metabolizam primećeni kod učesnika njihove studije tokom tri nedelje prvenstveno zbog poremećaja cirkadijalnih ritmova – ne nužno zbog nedostatka sna.
„Kada nismo povećali njihovu izloženost veštačkom svetlu noću, nismo videli štetne efekte hroničnog nedostatka sna na metabolizam glukoze“, kaže on.
Ovo ne znači da nedostatak sna takođe nema velike štetne efekte na zdravlje – jeste – ali on kaže da jednostavno naglašava dalekosežne posledice izlaganja svetlosti noću.
„Ljudi misle da sve dok zaspu i nisu svesni, to nema fiziološke efekte, ali to jednostavno nije tačno“, kaže Czeisler.
