Razvučena u ledenim krajevima našeg Sunčevog sistema, dva vrha koji se nadvijaju nad površinu patuljaste planete Pluton godinama zbunjuju planetarne naučnike. Neki su nagađali da bi to mogao biti ledeni vulkan, koji ne izbacuje lavu, već ogromne količine ledene bljuzgavice – ali se nije mogla videti kaldera nalik kotlu.
Sada potpuna analiza slika i topografskih podataka sugeriše da nije reč o jednom ledenom vulkanu, već o spajanju mnogih – neki visoki i do 7.000 metara i široki oko 10-150 km. Njihovo otkriće je ponovo pokrenulo još jednu debatu: šta bi moglo da održava Pluton dovoljno toplim da podrži vulkansku aktivnost?
Smeštene na južnoj ivici ogromnog ledenog pokrivača u obliku srca, ove neobične karakteristike površine prvobitno su primećene kada je Nasin svemirski brod Nev Horizons proleteo pored njih u julu 2015. godine, pružajući prve slike izbliza zaleđene bivše planete i njenih meseci.
„Odmah nas je zaintrigirala ova oblast jer je bila toliko drugačija i upečatljivog izgleda“, rekla je dr Kelsi Singer, koistražitelj Nev Horizonsa i zamenik naučnika na projektu u Southvest Research Institute u Boulderu, Kolorado.
„Postoje ovi džinovski široki brežuljci, a zatim ova humasta, talasasta tekstura postavljena na vrhu; a čak i povrh toga postoji manja tekstura kamenjara.“
U to vreme, ledeni vulkan je izgledao kao najmanje čudno objašnjenje za ove karakteristike – u blizini nije bilo udarnih kratera od asteroida ili meteora, što sugeriše da su ove karakteristike izbrisane relativno nedavnim geološkim događajima; i nema dokaza o tektonici ploča – ključnom faktoru u formiranju planina na Zemlji.
Ipak, Singer i njene kolege su bile oprezne kada su ih nazvali vulkanima: „Smatra se kao velika tvrdnja da imaju ledeni vulkanizam“, rekla je ona. „To je teoretski moguće, ali ne postoji tona drugih primera u Sunčevom sistemu, i svi su zaista različiti i ne liče na karakteristike na Plutonu.
Od kada su te prve slike emitovane 2015. godine, stiglo je mnogo više, zajedno sa kompozicionim i topografskim podacima. Uzimajući sve ovo zajedno, tim je zaključio da su ove neobične karakteristike zaista vulkani – iako se njihov izgled i ponašanje veoma razlikuju od onih na Zemlji.
„Ako pogledate planinu Fudži iz daljine ili neki od havajskih vulkana, oni izgledaju kao ove velike, široke, glatke crte, što jednostavno nije ono što tamo vidimo“, rekao je Singer, čiji su nalazi objavljeni u Nature Communications. „Dakle, mislimo, verovatno je materijal istisnut odozdo, a kupola raste na vrhu.“
Što se tiče prirode ovog materijala, podaci o sastavu sugerišu da je to uglavnom vodeni led, ali sa nekim dodatnim komponentama „antifriza“ pomešanim, kao što su amonijak ili metanol. „Još uvek je teško pomisliti da bi bio tečan, jer je jednostavno previše hladno – prosečna površinska temperatura na Plutonu je oko 40 Kelvina (-233 C)“, rekao je Singer. „Dakle, verovatno je više, ili bljuzgavi materijal, ili čak može biti uglavnom u čvrstom stanju – kao što je glečer čvrst, ali i dalje može da teče.
Čak je i ovo prilično iznenađujuće, dodala je, jer, s obzirom na ekstremno nisku temperaturu, ovaj materijal uopšte ne bi trebalo da bude pokretan. Moguće, to sugeriše da je Plutonovo stenovito jezgro toplije nego što se očekivalo i da toplotna energija oslobođena radioaktivnim raspadom nekih njegovih elemenata nekako postaje zarobljena, na primer izolacionim slojem materijala, i povremeno se oslobađa, izazivajući vulkanske erupcije.
Sve ovo su spekulacije. „Slobodno ću priznati da nemamo mnogo informacija o tome šta se dešava u podzemlju Plutona“, rekao je Singer. „Ali ovo tera ljude da smisle neke kreativne ideje o tome kako bi [ledeni vulkanizam] mogao da se desi.
Šta god da je objašnjenje, stara ideja o Plutonu kao samo inertnoj kugli leda izgleda sve neverovatnije.