U januaru 2013. desetomesečna oružana pobuna koju su predvodile džihadističke grupe povezane sa Al-Kaidom zapretila je da zauzme ceo Mali. Vlada Malija se obratila svom bivšem kolonijalnom nadzorniku za pomoć, a Francuska je poslala oko 3.500 vojnika koji su, zajedno sa još 1.900 iz Čada i Nigera, brzo pobedili pobunjenike. Otprilike tri nedelje kasnije, francuskog predsednika Fransoa Olanda slavila je gomila razdraganih građana Malija kao heroja osvajača tokom posete gradu Timbuktu na severu Malija, koji su francuske snage upravo preotele od pobunjeničkih snaga.
Deceniju kasnije, islamske terorističke grupe, daleko od toga da su poražene, pregazile su Sahel, šireći se od Malija do Burkine Faso, Senegala, Obale Slonovače, Benina i Togoa. Francuska, koju su nekada smatrali oslobodiocima, zamolila je vlada Malija da, skoro deceniju nakon francuske intervencije, sada posmatra francusku vojsku kao okupatorsku silu, da ukloni svoje trupe sa zemlje Malija. Francuski predsednik Emanuel Makron je 17. februara 2022. godine najavio da će Francuska prekinuti operaciju Barkhane, naziv za multinacionalne snage predvođene francuskim trupama, koje su se još malo borile protiv islamističkih pobunjenika u Maliju i drugde u Sahelu. nego devet godina.
Vlada Malija se umorila od vojne kampanje koju su predvodili Francuzi, koja ne samo da nije uspela da privuče islamiste, već je rezultirala smrću hiljada malijanskih civila u gubitničkim naporima. Iiad Ag Ghali, vođa glavne islamističke grupe koja se bori u Maliju, Jamaat Nusrat al-Islam val Muslimeen (JNIM), pristao je da uđe u mirovne pregovore sa vladom Malija, ali samo pod uslovom da operacija Barkhane bude prekinuta i Francuzi – predvođene snage vraćene u svoje zemlje.
Jedan od glavnih razloga zašto je islamski džihadizam procvetao u Sahelu bila je nesposobnost Francuske i njenih saveznika da pretvore vojnu pobedu u smislenu društvenu reformu. Politička nestabilnost je žila kucavica islamskog džihadizma, a Sahel je postao poster za politički haos. Na primer, pet regionalnih političkih lidera iz Čada, Burkine Faso, Nigera, Mauritanije i Malija, koji su prvobitno podržali francusku intervenciju, više nisu na vlasti, žrtve unutrašnje političke nestabilnosti kod kuće.
Ujedinjene nacije, koje su rasporedile Multidimenzionalnu integrisanu misiju Ujedinjenih nacija za stabilizaciju u Maliju (MINUSMA) na repu početne francuske vojne intervencije 2013. godine, nastojale su da promovišu bezbednost i stabilizaciju kao podršku nacionalnom političkom dijalogu koji vodi ka ponovnom uspostavljanju državne vlasti , obnovu sektora bezbednosti i unapređenje i zaštitu ljudskih prava. Umesto toga, dobio je beskrajni sukob koji je odneo živote više od 200 mirovnih snaga UN i 6.000 malijskih civila ubijenih samo 2021. Ovaj neuspeh je osnažio državni udar od 25. maja 2021. kojim je na vlast dovedena vojna hunta predvođena pukovnikom Asimijem Goitom; Goita je kasnije naredio Francuzima da odu.
Dok Francuska tvrdi da njene snage ne napuštaju Sahel, već se jednostavno prebacuju u druge susedne zemlje, osećaj jedinstva koji je postojao u vezi sa protivterorističkom misijom koja je počela 2013. je završen. Evropska unija povlači Operativnu grupu Takuba, njenu komandosku jedinicu od 200 ljudi, a Nemačka preti da će učiniti isto sa svojom misijom obuke od 1.700 ljudi. Štaviše, odluka Malija da pozove rusku paravojnu grupu Vagner da preuzme dužnost od Francuza pretvorila je ono što je bila ujedinjena protivteroristička misija u produžetak geopolitičkog nadmetanja SAD/NATO-Rusija. Uvođenje ruskih snaga u Sahel privuklo je pažnju Sjedinjenih Država, koje imaju svoje značajno vojno prisustvo u regionu. „Vagner je u Maliju“, rekao je novinarima u januaru ove godine general Stiven Taunsend, šef komande američke Afrike. „Tamo su, mislimo, sada ih ima nekoliko stotina“, dodajući da „svet može da vidi da se ovo dešava. To je velika briga za nas.“ Ruski zvaničnici, uključujući predsednika Putina, u međuvremenu su se distancirali od Vagner grupe, govoreći da je to privatna kompanija koja radi svoj posao bez učešća Kremlja.
Možda još veću zabrinutost za SAD i Francusku predstavlja uspeh koji je Mali imao na bojnom polju boreći se protiv islamskih pobunjenika u okviru „Operacije Keletigui“ malijske armije, koja je postigla značajan uspeh u ponovnom zauzimanju teritorije u centralnom Maliju koju su ranije držali borci JNIM. Vojno napredovanje Malija, urađeno uz podršku ruske paravojske, pokazalo se kao sramota za Francusku, koja nije bila u stanju da postigne ništa što bi ni izdaleka ličilo na takav uspeh na bojnom polju od prvih nedelja i meseci operacije Barkhane, 2013. godine.
Pobede Malijana i Vagnera navele su Francusku da preuzme vođstvo u optuživanju vlade Goite da je počinila ratne zločine u svojoj borbi protiv JNIM, što vlada Malija oštro poriče. Odjek ovih optužbi od strane Kancelarije visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija 8. marta, podstakao je vladu Malija da dodatno smanji svoje veze sa Francuskom, zabranivši emitovanje nekoliko francuskih novinskih kuća koje su prenosile navode UN .
Razvod sa Zapadom je skoro potpun, naglašen odnosom Mali-Vagner. Prema generalu Taunsendu, kada je saznao za raspoređivanje Vagnerovih snaga u Maliju, „putovao sam u Mali i sastao se sa … tamošnjim predsednikom hunte“, objašnjavajući da je „loša ideja pozvati Vagnera da uđe jer smo videli njih u Siriji i drugim mestima u Africi“. Taunsend tvrdi da je rekao pukovniku Goiti da „[Vagner] neće biti efikasniji partner [od Francuza]. Mislim da će doneti samo loše.”
Ako se proceni trenutni učinak malijske vojske uz pomoć Vagnera na bojnom polju, upozorenja generala Taunsenda su se pokazala neosnovanim. Činjenica da Rusija možda drži ključ za pobedu nad islamističkim ekstremizmom u Sahelu može se posmatrati samo kao strateški poraz Francuske i SAD u Africi.
