Šta se dešava?
Ruski predsednik Vladimir Putin naredio je ruskim strateškim nuklearnim snagama da podignu status pripravnosti. (Konkretno, naredio je ruskim „strateškim snagama odvraćanja“ da „pređu na poseban režim borbenog dežurstva.“).
Šta to znači?
Ako ruska upozorenja liče na naše, to znači da će posadama i institucijama koje kontrolišu strateške rakete, podmornice i bombardere biti rečeno da spremnost stave na viši prioritet. Oni će sprečavati napuštanje službe, sprovoditi inspekcije, proveravati svoje komunikacije i tako dalje, a njihove obaveštajne organizacije će posvetiti više vremena i pažnje nego obično praćenju naznaka mogućih lansiranja protiv Rusije.
U ovom povećanom stanju pripravnosti, lakše je praviti greške, ali je manje vremena za njihovo ispravljanje. Ovo još uvek nije direktna pretnja Sjedinjenim Državama, ali je Putinov signal koji šalje svojim ponašanjem rizičan.
Kakav je događaja na terenu?
Ukrajinci nisu dočekali Ruse kao oslobodioce. Ruski vojni učinak je bio lošiji, a ukrajinski vojni učinak bolji nego što su mnogi posmatrači (uključujući i mene) mogli da očekuju. Rusija još ima dovoljno vremena da počne da obara mnogo više sile na Ukrajinu, ali to će započeti krvoproliće i Putin će morati da prizna da je njegovo ranije poverenje u brzu pobedu bilo neopravdano.
Putina bi takođe mogle potresti razmere protesta koji izbijaju u samoj Rusiji. Ruske vlasti su već zatvorile stotine ljudi, a u nekom trenutku čak i Putin mora da shvati da ne može svakoga da uhapsi.
Sve ovo sugeriše da je Putinova naredba, izvedena na televiziji i snimljena na video-snimku, mera usmerena podjednako na domaću rusku publiku koliko i na Zapad. Možda se nada da će proizvesti neku vrstu hladnoratovskog okupljanja oko zastave među ruskim narodom. Ili, u najmanju ruku, da se poveća osećaj da je protest tokom nuklearne krize još izdajnički nego inače.
Da je Putin želeo da pošalje poruku isključivo NATO-u, mogao je samo da izda naređenje ruskom komandnom lancu, a zapadni obaveštajni i odbrambeni izvori bi to odmah preuzeli. Znamo kako zvuči takva naredba i kakva bi aktivnost usledila.
U stvari, to je upravo ono što smo uradili 1973. godine, kada je Niksonova administracija povećala nuklearnu spremnost SAD tokom rata Jom Kipur. Nismo se oglašavali, ali smo naređenja za uzbunu poslali na jasno, gde smo znali da ih Moskva može čuti. Naše ćutanje javnosti dopuštalo je izvesnu dozu dvosmislenosti, za koju smo se nadali da će izazvati još veći oprez u Kremlju.
Putin je, međutim, održao kratak govor pre nego što je izdao zvaničnu naredbu ruskom ministru odbrane Sergeju Šojguu i načelniku Generalštaba Valeriju Gerasimovu (koji su nosili ruski ekvivalent dnevnih vojničkih uniformi, a ne svečanu vojnu odeću). Kao i sve njegove izjave otkako je počela ukrajinska kriza, Putinova preambula je zvučala kao da je ispisana iz govora sovjetskog rukovodstva oko 1975. On se ljutio zbog ekonomskih sankcija, koje su očigledno privukle njegovu pažnju, i optužio je „vodeće nacije NATO-a”, što je stara Sovjetska formulacija koja uvek znači Sjedinjene Države, da ponekad zajedno sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Nemačkom, upućuju „agresivne izjave“ Rusiji.
Međutim, ako je Putin signalizirao svom narodu, ostaje činjenica da se te snage koje su sada u većoj pripravnosti spremaju za borbu sa Sjedinjenim Državama i ostatkom NATO-a. Rakete i bombarderi su usmereni na nas, a ne na ljude Moskve. Putin ovde igra ludo opasnu igru. On drži slabu ruku, a ipak preti da će ući all in. Ovo je još jedan dokaz da su godine izolacije, u kojima je njegov jedini kontakt sa ulizicima i obezbeđenjem, uticale na njegovo mentalno stanje.
Šta bi SAD trebalo da rade?
Za sada bi razuman i samouveren američki odgovor trebalo da bude da se ništa ne čini. Ovo bi moglo izgledati kontraintuitivno: Rusi su prešli u veću pripravnost, i činilo se da je razumno odgovoriti na ovo recipročnim podizanjem statusa uzbune SAD. Ali ta hladnoratovska reakcija bi, pretpostavljam, bila upravo ono što Putin želi. On je u gužvi i pokušava da izgleda snažno, a deo načina na koji to može da uradi je da pretvori svoju zečju šemu u Ukrajini u gigantsku rusko-američku konfrontaciju. Putin ne bi želeo ništa bolje nego da svima skrene pažnju sa Ukrajine i sve nas usredsredi na igru nuklearne kokoške.
Za sada ne treba zagrizati mamac. Nema dobrog strateškog razloga da se Putinu da ono što želi, i treba se nadati da će predsednik Bajden naglašeno ignorisati ovu očiglednu provokaciju.
