Tokom izuzetno vedre večeri 2010. godine, astronomi su imali priliku da posmatraju Veneru 36 minuta. Tokom ovog kratkog posmatranja, eksperimentalni instrument je zabeležio prisustvo koncentričnih prstenova u atmosferi planete, koji su bili nevidljivi osim kada su posmatrani u polarizovanom svetlu. Ovi prstenovi su delovali kao da Venera zvoni poput zvona.
Istraživači su proveli nekoliko godina pokušavajući da dokažu da je posmatranje pogrešno, ali je signal ostao prisutan kroz sve testove. Atmosferski fizičar Gourav Mahapatra sa Univerziteta u Delftu, prvi autor rada, istakao je frustraciju zbog potencijalno jedinstvenih posmatranja koja ne mogu biti potvrđena. On je naglasio da je pravi naučni pristup bio objaviti ono što su imali i omogućiti široj zajednici da testira ova otkrića.
Eksperimentalni instrument nazvan Ekstremni Polarimetar (ExPo) dizajnirao je astrofizičar Michiel Rodenhuis tokom svog doktorata na Astronomskom institutu u Utrechtu. Ovaj instrument je snimao linearno polarizovano svetlo dok je potiskivao obično, nepolarizovano svetlo, omogućavajući otkrivanje suptilnih atmosferskih karakteristika koje bi inače ostale skrivene.
Nakon što je Rodenhuis primetio Veneru kako sjaji u sumraku, okrenuo je instrument prema planeti i zabeležio 36 dragocenih minuta posmatranja. Mesecima kasnije, istraživači su primetili neobičnosti u podacima o Veneri, koje su prvobitno smatrali instrumentalnim efektom. Mahapatra je objasnio da su prstenovi mogli biti rezultat procesa digitalizacije u detektoru ili zamagljivanja signala.
Kada je Mahapatra 2017. godine došao na svoj doktorat, situacija se promenila. Njegova koleginica Stam je formulisala radnu hipotezu o prstenovima, dok je japanska sonda Akatsuki zabeležila talas u atmosferi Venere. Mahapatra je testirao ideju koristeći kompjuterske simulacije i otkrio da su realistične varijacije gustine mogle proizvesti slične prstenove.
Iako je rezultat zasnovan na posmatranju koje još nije ponovljeno, Mahapatra je naglasio da je prerano tvrditi da prstenovi zaista postoje. Ako se potvrde, to bi moglo značiti da velika talasna aktivnost može stvoriti koherentne gustinske strukture u atmosferi Venere. Ove talasne aktivnosti su važne za razumevanje misterije superrotacije Venere, gde se oblaci kreću brže od same planete.
Istraživači smatraju da njihova posmatranja ne predstavljaju potpuno nepoznatu vrstu atmosferske fizike, već novu metodu posmatranja atmosferske dinamike. Iako Venera ima veoma različitu atmosferu od Zemlje, bolje razumevanje Venere može pomoći u razumevanju Zemljine atmosfere. Tim se nada da će njihova istraživanja inspirisati druge da posmatraju Veneru i traže ove prstenove u novim posmatranjima.
