Mihailović prati protestno delovanje još od studentskih demonstracija 1968. godine. Govoreći o studentskim protestima, naglasio je da mu se dopada model koji otežava personalizaciju i diskreditaciju. Kritikuje odnos vlasti prema javnom prostoru i funkcionisanju gradskih institucija.
Na političku scenu je izneo kritike na račun aktuelnih i bivših funkcionera, poput Zorane Mihajlović i Ane Brnabić. On smatra da im nedostaje doslednost i javna odgovornost. Mihailović je ukazao na kontradiktornosti u njihovim izjavama i ponašanju.
Pitao se da li ljudi na rukovodećim mestima imaju nekoga ko ih voli i ko bi im ukazao na greške. Istakao je da bi im porodica trebala reći da preispitaju svoj put i odluke.
Osvrnuo se na položaj kulture, naglašavajući da je ona marginalizovana. Umetnici trpe posledice političkih i institucionalnih odnosa, a on je podelio svoja lična iskustva o ograničenim angažmanima glumaca.
Mihailović je uporedio današnji odnos države prema kulturi sa ranijim vremenima, kada su najviši funkcioneri prisustvovali kulturnim događajima. Smatra da je to imalo značajan uticaj na javni odnos prema umetnosti.
Na kraju, izrazio je nadu u promene, posebno u mladima i studentskim protestima. Prema njegovim rečima, ovi protesti pokazuju energiju i društvenu angažovanost koja može doprineti pozitivnim promenama u društvu.
