Brzi pad sirijskog lidera Bašara Asada pokrenuo je novu rundu delikatnog geopolitičkog manevrisanja između ruskog Vladimira Putina i turskog Redžepa Tajipa Erdogana.
S obzirom da se prašina još sleže od zapanjujućih događaja u Damasku, za sada se čini da ishod ide u prilog Ankari, koja je podržala pobedničke pobunjenike, dok je Moskva pretrpela težak udarac svom međunarodnom uticaju.
„U igri Carevi protiv Sultana, ovo su Sultani 1 i Carevi 0“, rekao je Soner Cagaptai, direktor Turskog istraživačkog programa na Vašingtonskom institutu. „Daleko od toga da su saveznici, Turska i Rusija su konkurenti. I u ovom slučaju Turska je nadmudrila Rusiju.
Smrt Asadovog režima otvara još jedno poglavlje u složenim odnosima između Putina i Erdogana, sa širokim implikacijama ne samo za Siriju već i za Ukrajinu i veze dvojice lidera sa Vašingtonom.
Rusija i Turska dele ekonomske i bezbednosne interese — uz intenzivno rivalstvo. U ličnom odnosu između Putina i Erdogana često se vidi kako obojica hvale jedno drugo, čak i dok se bore za političke i ekonomske dobitke.
„Trenutno su u svetu ostala samo dva lidera – tu sam ja i tu sam Vladimir Putin“, rekao je nedavno Erdogan, odražavajući poštovanje prema lideru Kremlja. Putin je, zauzvrat, često hvalio Erdoganovu političku snagu.
Rusija i Turska podržale su suprotstavljene strane u građanskom ratu u Siriji koji je počeo 2011. godine, što ih je dovelo u sukob. Tenzije su porasle kada je turski borbeni avion oborio ruski ratni avion u blizini tursko-sirijske granice u novembru 2015, ubrzo nakon što je Moskva pokrenula svoju vazdušnu kampanju za podršku Asadu.
Kremlj je odgovorio oštrim ekonomskim sankcijama koje su zaustavile turski uvoz, proterale turske kompanije sa unosnog ruskog tržišta i smanjile priliv ruskih turista u turska odmarališta.
Suočen sa ogromnom ekonomskom štetom, Erdogan se nekoliko meseci kasnije izvinio. Ubrzo nakon toga, Putin ga je čvrsto podržao kada se suočio sa pokušajem vojnog udara u julu 2016. godine, što je pomoglo u brzom zagrevanju veza.
Moskva i Ankara su 2018. pregovarale o prekidu vatre i dogovoru o deeskalaciji za provinciju Idlib koju drže pobunjenici u severozapadnoj Siriji na granici sa Turskom i nastojali su da učvrste često kršeni sporazum naknadnim sporazumima u narednih nekoliko godina.
Ali iako su sarađivale u Siriji, Moskva i Ankara su se takođe borile za uticaj u Libiji, gde je Rusija podržavala snage lojalne vojnom komandantu Halifi Hifteru, dok je Turska podržavala njegove neprijatelje sa sedištem u Tripoliju. Turska je takođe agresivno nastojala da poveća svoj uticaj u bivšim sovjetskim centralnoazijskim državama koje se takmiče sa Rusijom i Kinom.
Moskva je 2020. godine odustala kada je turski saveznik Azerbejdžan razbio snage etničkih Jermena u borbama oko otcepljenog regiona Karabaha. Iako je Jermenija bila domaćin ruske vojne baze, Kremlj je ušao u delikatan čin balansiranja, nastojeći da održi tople veze i sa Azerbejdžanom i sa Turskom.
Dok su se njihovi politički interesi često sukobljavali, ekonomske veze su cvetale, a Rusija je povećala izvoz prirodnog gasa u Tursku preko crnomorskog gasovoda; izgradnjom prve turske nuklearne elektrane; i obezbeđujući članici NATO-a napredne sisteme protivvazdušne odbrane — na užas Vašingtona.
Veze sa Turskom postale su još važnije za Putina nakon što je napao Ukrajinu 2022. godine, što je najveći evropski sukob od Drugog svetskog rata.
Zapad je odgovorio ekonomskim sankcijama koje su Rusiji onemogućile pristup većini zapadnih tržišta, ograničile njen pristup međunarodnom finansijskom sistemu, zatvorile transportne rute i zaustavile izvoz ključnih tehnologija. Turska, koja se nije pridružila sankcijama, pojavila se kao ključna kapija Rusije ka globalnim tržištima, jačajući Erdoganovu ruku u pregovorima sa Putinom.
Dok je Turska podržavala teritorijalni integritet Ukrajine i snabdevala Kijev oružjem, Erdogan je ponovio Putina optužujući SAD i NATO da podstiču sukob. Putin je pohvalio Erdogana što je ponudio da posreduje u nagodbi.
U martu 2022. Turska je bila domaćin mirovnih pregovora Rusije i Ukrajine u Istanbulu koji su ubrzo propali, a Putin i Erdogan su krivili Zapad za svoj neuspeh.
Kasnije te godine, Ankara je udružila napore sa Ujedinjenim nacijama kako bi posredovala u sporazumu koji je otvorio vrata ukrajinskom izvozu žitarica iz njenih crnomorskih luka, sporazum koji je pomogao da se smanje globalne cene hrane pre nego što se raspadnu sledeće godine.
Turski balans u Ukrajini vođen je njenom zavisnošću od ogromnog ruskog tržišta, zalihama prirodnog gasa i priliva turista.
Fokus Rusije na Ukrajinu erodirao je njen uticaj u regionima u kojima su Turska i drugi igrači pokušali da iskoriste slabiji uticaj Moskve.
U septembru 2023, Azerbejdžan je povratio kontrolu nad celim Karabahom u jednodnevnom udaru, dok su ruski regionalni mirovnjaci stali po strani. To je naštetilo odnosima Rusije sa Jermenijom, koja se sve više pomera ka Zapadu.
Usredsređena na Ukrajinu, Rusija je imala malo resursa za Siriju u trenutku kada je Hezbolah na sličan način povukao svoje borce usred rata sa Izraelom, a podrška Irana Asadu je takođe oslabila.
Rusija je pokušala da sponzoriše razgovore o normalizaciji odnosa između Turske i Sirije, ali ih je Asad odbio, odbijajući bilo kakav kompromis.
Asadova nepopustljivost pomogla je da pokrene ofanzivu opozicije koju podržava Turska u novembru. Nedovoljno finansirana i demoralisana sirijska vojska brzo se raspala, dozvoljavajući pobunjenicima da prođu širom zemlje i zauzmu Damask.
Iako je ponudila azil Asadu i njegovoj porodici, Rusija se obratila novim sirijskim liderima, nastojeći da osigura bezbednost za svoje trupe koje su još tamo i da produži zakup svojih pomorskih i vazdušnih baza.
Na svojoj godišnjoj konferenciji za novinare u četvrtak, Putin je rekao da je Rusija ponudila novim sirijskim liderima da koriste baze za isporuku humanitarne pomoći i sugerisao da bi Moskva mogla da ponudi druge podsticaje.
Dok je Asadova smrt zadala težak udarac Rusiji, neki veruju da bi Moskva mogla da upravlja okruženjem koje se brzo menja kako bi zadržala bar malo uticaja.
„Sirijske opozicione snage dobro razumeju da je budućnost zemlje neizvesna“, rekao je Nikolaj Kožanov, konsultant u programu Chathan House za Rusiju i Evroaziju, u komentaru. „Oni žele Rusiju, ako ne kao prijatelja, onda neutralnu stranku.
On je napomenuo da će „glavni cilj Moskve biti da zadrži barem minimalan nivo uticaja kroz vojno prisustvo, na primer, u svojim postojećim bazama, ili kroz kontakte sa drugim regionalnim igračima, kao što je Turska“.
Cagaptai je primetio da dok Turska želi da vidi kraj ruskog vojnog prisustva u Siriji, pozicija Ankare zavisi od toga kako će se razvijati odnosi sa Vašingtonom.
„Ako vidimo resetovanje u američko-turskim vezama gde Turska misli da može udobno da se osloni na SAD protiv Rusije, mogu da vidim Erdogana koji usvaja neku vrstu bučnijeg tona u odnosu na Putina“, rekao je on.
Ali ako SAD održe savez sa Kurdima i suprotstave se naporima Turske da odgurne kurdske borce u severoistočnoj Siriji, „Ankara bi mogla odlučiti da treba da nastavi da igra na sve strane kao što je radila već oko deceniju“, rekao je Cagaptai.
Putin je istakao da Rusija razume motive Turske u obezbeđivanju svojih granica, ali je takođe upozorio da bi Kurdi mogli da pruže snažan otpor ako budu napadnuti.
Emre Ersen, stručnjak za Rusiju na istanbulskom Univerzitetu Marmara, takođe je primetio da, iako će Asadov pad umanjiti uticaj Moskve, „odnos između Turske i Rusije neće biti razoren događajima u Siriji“.
„Očigledno je da i dalje treba da dopru jedni drugima u vezi sa krizom u Ukrajini, ali i zato što imaju veoma značajne ekonomske odnose“, rekao je Ersen i dodao da se može očekivati da će Erdogan tražiti više ustupaka od Rusije po pitanju energetike i trgovine.
