Pre više od stotinu godina, astronom Persival Louel izneo je argumente za postojanje kanala na Marsu koji su dizajnirani da preraspodele vodu iz ledenih kapa Marsa do njegovih nižih, sušnijih geografskih širina. To je nužno značilo postojanje Marsovaca za izgradnju kanala.
Dok su bolji teleskopi pokazali da Lovell nije u pravu, pitanje da li na Marsu ima tečne vode i dalje muči istraživače. Tečna voda je kritičan preduslov za nastanjivu planetu. Ipak, kombinacija niske temperature, atmosferskog pritiska i pritiska vodene pare na Marsu znači da bi se svaka tečna voda koja se tamo nalazi verovatno odmah zamrznula, proključala ili isparila, što čini njeno prisustvo malo verovatnim.
Ipak, istraživači nastavljaju da dokazuju prisustvo tečne vode na Marsu.
Od posebnog interesa bilo je otkriće „ponavljajućih linija nagiba“, ili RSL, koje su tamne linearne karakteristike koje se nalaze na strmim padinama u određenim regionima Marsa. RSL prikazuju sezonske promene, pojavljuju se u toplijim godišnjim dobima i blede u hladnijim godišnjim dobima, na način koji je u skladu sa ponašanjem tečne vode. Izrazite prugaste i poligonalne karakteristike u marsovskom permafrostu takođe su istaknute kao mogući dokaz termalnih ciklusa. Takođe je napravljen još jedan slučaj za asortiman potencijalnih tečnih slanih rastvora.
Ali novi rad objavljen u PNAS-u baca hladnu vodu na ideju da ćemo verovatno uskoro naći tečnu vodu na Marsu u RSL-ima, permafrostu ili salamuri.
Rad, „Neuhvatljiva priroda tečnih rasola na Marsu“, koautori su Vincent Chevrier, vanredni profesor istraživanja u Centru za svemir i planetarne nauke Univerziteta Arkanzas, i Rachel Slank, postdoktorski saradnik na The Lunar and Planetari Institute u Hjustonu u Teksasu. Slank je stekla doktorat. na Univerzitetu A dok je radio sa Ševrijeom, koji je proveo poslednjih 20 godina proučavajući Mars u potrazi za znacima tečne vode. Ukratko, on je kao i drugi uložen u postojanje tečne vode na Marsu, ali misli da dokazi još uvek nisu tu.
Cilj rada je edukacija javnosti o trenutnom stanju saznanja o postojanju tečne vode na Marsu.
„Veoma dugo sam želeo da napišem ovaj rad“, rekao je Ševrije, „jer mislim da postoji mnogo konfuzije, mnogo nesporazuma i mnogo pogrešnih tumačenja onoga što istraživački radovi govore o stanju tečna voda na Marsu“.
Autori sugerišu da bliži pogled na RSL ukazuje da je njihovo ponašanje u skladu sa tokovima peska i prašine bez vode potrebne za njihovo stvaranje. Dostupni podaci sa marsovskih orbitera ne mogu potvrditi da tečna voda igra bilo kakvu ulogu u razvoju RSL-a.
Drugi istraživači smatraju da slane vode — koje su rastvori sa visokom koncentracijom soli, kao što su Zemljini okeani — mogu biti ključ za pronalaženje tečne vode na Marsu. Slanice se mogu smrznuti na mnogo nižim temperaturama, a na Marsu postoji obilje soli. Od tih soli, perhlorati bi izgledali najperspektivniji, jer imaju izuzetno niske eutektičke temperature (što je kada je tačka topljenja smeše niža od bilo kog pojedinačnog sastojka).
Na primer, rastvor kalcijum perhlorata očvršćava se na -75 stepeni Celzijusa, dok Mars ima prosečnu temperaturu površine od -50 C na ekvatoru, što teoretski sugeriše da bi mogla postojati zona u kojoj bi rastvor kalcijum perhlorata mogao da ostane tečan, posebno u podzemnoj površini.
Otkrijte najnovije u nauci, tehnologiji i prostoru sa preko 100.000 pretplatnika koji se oslanjaju na Phis.org za dnevne uvide.
Prijavite se za naš besplatni bilten i dobijajte novosti o otkrićima,
inovacije i istraživanja koja su važna – dnevno ili nedeljno.
Autori zatim ispituju sve argumente za i protiv rasola koje potencijalno formiraju stabilne tečnosti. Na kraju su zaključili da različiti ograničavajući faktori, uključujući relativno niske količine soli koje najviše obećavaju, pritisak vodene pare i lokaciju leda „snažno ograničavaju obilje slanih rastvora na površini ili plitkoj podzemnoj površini“. Čak i da se slane vode formiraju, one bi „po zemaljskim standardima ostale veoma nenastanjive“.
U poslednjem delu rada, autori navode: „Uprkos ovim nedostacima i ograničenjima, uvek postoji mogućnost da bi život na Marsu prilagođen tim slanicima i da bi neki zemaljski organizmi mogli da opstanu u njima, što je razmatranje zaštite planete jer život na Mars bi u tom slučaju mogao postojati i stoga, otkrivanje slanica in situ ostaje glavni cilj istraživanja crvene planete.
U budućnosti, autori sugerišu da će sledeće prepreke biti poboljšanje instrumenata potrebnih za otkrivanje malih količina slanih rastvora, bolji posao u identifikaciji najboljih mesta za njihovo traženje i mogućnost sprovođenja više laboratorijskih merenja u uslovima Marsa.
„Uprkos našim najboljim naporima da dokažemo suprotno“, zaključuje Ševrije, „Mars i dalje ostaje hladna, suva i potpuno nenastanjiva pustinja“.
