U osamnaestom veku, sa suprotnih krajeva sveta, vodila se debata između dva naučnika oko naizgled ezoteričnog pitanja: da li je kineska istorija prethodila judeo-hrišćanskoj antici?
Antoan Gobil, francuski jezuita koji vodi misiju u Pekingu, tvrdi da jeste, usklađujući se sa zvaničnom hronologijom kineske vlade i koristeći astronomske zapise države kao svoj dokaz. Džordž Kostard, u međuvremenu, sveštenik i akademik koji radi na jugu Engleske, pokušao je da diskredituje tu istu astronomsku istoriju kako bi opovrgao kinesku antiku.
Novi rad u Izidi, „Orijentalna hronologija: kineska astronomija i politika antike u Britaniji osamnaestog veka“, artikuliše političku strategiju koja animira poziciju svakog čoveka i pokazuje kako su proučavanje kineske astronomije oblikovali evropski politički interesi.
Od sredine sedamnaestog veka, jezuitski misionari su podržavali kinesku zvaničnu hronologiju, zasnovanu na dugoj istoriji nacije astronomskih posmatranja. Antoan Gobil, piše autor članka Gianamar Giovannetti-Singh, imao je mnogo diplomatskih razloga za to: Njegova misija u Pekingu, koju je 1680-ih osnovao Luj KSIV, posustajala je nakon odlaska glavnog astronoma i bila je suočena sa pojačanim nadzorom pod novim Kineski car koji nije bio naklonjen katoličanstvu. Usklađivanje sa kineskom sankcionisanom hronologijom bilo je neophodno da bi misije u zemlji opstale.
Gobilov argument za tačnost kineske hronologije takođe je učinio nesigurnim od strane sekte jezuitskih misionara unutar Kine poznatih kao „figuristi“, koji su verovali da drevni kineski narativi i tekstovi ne pripadaju kineskoj istoriji, već da su anticipirali judeo-hrišćanstvo . Figuristi su na kraju skratili svoj vremenski okvir kineske istorije, stvarajući poteškoće za kolege jezuite poput Gobila.
Uprkos ovim političkim pritiscima, Gobilova pozicija je takođe bila ukorenjena u naučnim istraživanjima. U sabranoj svesci objavljenoj 1732. godine, jezuita je tvrdio da „pošto drevni Kinezi ’nisu znali pravilno kretanje nepokretnih zvezda‘ (tj. precesiju), nije bilo načina da su mogli retrospektivno izmisliti drevna zapažanja.
Džordž Kostard, koji je pisao u Engleskoj 1747, nije se složio. On je odbacio Gobilove i druge jezuitske kineske izvore kao „fiktivne i bez osnova“. Duboko nepoverljiv prema „orijentalnom despotizmu“, Kostard je tvrdio da bi pod „autoritarnim“ uslovima Kine, astronomi bili podstaknuti da menjaju svoje rezultate kako bi zadovoljili cara, i, kao takvi, na njihove zapise se ne može pouzdati.
Kostard je, kao anglikanac niske crkve i parlamentarac, takođe bio vođen političkim i verskim interesima. Njegov animozitet prema kineskom apsolutizmu dodatno se proširio na sličan soj autoritarizma koji je primetio u francuskoj vladi i Katoličkoj crkvi.
Giovannetti-Singh piše: „Kostardov projekat da diskredituje kinesku astronomiju u skladu je sa savremenim etnološkim naporima da se demonstrira urođena, nasleđena ljubav prema slobodi među Britancima.
„Kontroverza između Kostara i Gobila naglašava načine na koje su evropske analize kredibiliteta ‘orijentalnih’ astronomskih merenja služile za promovisanje različitih političkih projekata.
Na kraju krajeva, ova malo poznata epizoda u istoriji nauke ilustruje kako su „divergentne interakcije britanskih i francuskih naučnika sa kineskim astralnim i istorijskim naukama bile uslovljene hitnim lokalnim brigama i uključivale sofisticirano proučavanje kineskih kultura znanja“.
