Mesec svoju istoriju nosi na svojoj koži. Jedini trajni prirodni satelit Zemlje je urezan i prekriven milijardama godina vrednim kraterima – rekord stalnog bombardovanja.
Najveći i najstariji od ovih ožiljaka je krater čudovišta, jedan od najvećih, ne samo na Mesecu, već u celom Sunčevom sistemu. Bazen Južni pol-Aitken pokriva skoro četvrtinu Mesečeve površine, sa prečnikom od oko 2.500 kilometara (1.550 milja).
Nije lako proučavati sliv Južni pol-Aitken. Star je preko 4 milijarde godina i ogroman; pored toga, vreme i kasniji uticaji su učinili mnogo da se to zamagli.
Ali nova istraživanja sugerišu da se drevni, ogromni krater možda nije formirao na način na koji smo mislili, i da može biti mnogo veći nego što sugerišu prethodne studije – otkriće koje ima uzbudljive implikacije za buduće lunarne misije u basenu.
„Izazov je holistički proučavati basen Južni pol-Aitken zbog njegove goleme ogromne veličine, zbog čega naučnici još uvek pokušavaju da nauče njegov oblik i veličinu“, kaže geolog Hanes Bernhard sa Univerziteta Merilend.
„Naš rad dovodi u pitanje mnoge postojeće ideje o tome kako je došlo do ovog ogromnog uticaja i distribuiranja materijala, ali sada smo korak bliže boljem razumevanju rane istorije Meseca i evolucije tokom vremena.
Prethodni radovi na basenu Južnog pola-Aitken otkrili su da je udar nastao kosim sudarom sa velikim objektom, ostavljajući iza sebe krater u obliku više ovalnog nego kruga. Prema ovom modelu, krhotine bi prskale pretežno u jednom pravcu, dalje od južnog pola Meseca.
Bernhardt i njegove kolege želeli su da istraže način na koji se ovaj uticaj odigrao proučavajući geološke karakteristike na površini Meseca danas. NASA-in Lunar Reconnaissance Orbiter kruži oko Meseca od 2009. godine, mapirajući njegovu površinu i prikupljajući obilje lunarnih geoloških podataka.
Istraživanje se fokusiralo na više od 200 planinskih obeležja raštrkanih po periferiji basena za koje je tim mislio da mogu biti ostaci oboda kratera. Međutim, kada su katalogizacija i mapiranje završeni, oblik koji su formirale ove karakteristike bio je daleko kružniji nego što su istraživači očekivali.
Udari izdubite materijale duboko ispod lunarne kore i poprskajte ih po površini. Pošto Mesec ne doživljava eroziju usled geoloških ili atmosferskih vremenskih procesa koji prikrivaju dokaze o uticaju ovde na Zemlji, ti materijali bi i dalje trebalo da budu tamo.
„Okrugliji, kružniji oblik ukazuje na to da je objekat udario u površinu Meseca pod vertikalnijim uglom, verovatno slično kao da je stena bacila pravo na zemlju“, kaže Bernhard.
„Ovaj kružni udar implicira da su krhotine od udarca ravnomernije raspoređene oko njega nego što se prvobitno mislilo, što znači da bi astronauti ili roboti Artemis u regionu južnog pola mogli biti u mogućnosti da pažljivo proučavaju stene iz dubine mesečevog plašta ili kore – materijala kojima je obično nemoguće pristupiti.“
Ti materijali bi nam mogli dati novi uvid u to kako se Mesec formirao – proces koji je obavijen velom misterije i tema mnogih zdravih spekulacija.
Trenutno vodeće objašnjenje je da je Zemljin satelit komad planete koji se odlomio tokom ogromnog, ranog udara u Sunčev sistem, ali alternative uključuju spajanje iz oblaka krhotina ili gravitaciono hvatanje.
Vertikalniji ugao pristupa udarnog elementa mogao bi objasniti druge čudne karakteristike bazena. Na primer, merenja Mesečeve gravitacije oko regiona sugerišu da je, ispod džinovskog kratera, Mesečeva kora mnogo veće gustine od njegove okoline. Moguće objašnjenje za ovo je prisustvo gustog komada asteroida zakopanog u njemu.
Direktan pristup riznici minerala iz rane istorije Meseca može pomoći u odgovoru na takva pitanja.
„Jedna od najuzbudljivijih implikacija našeg istraživanja je kako je primenljivo na misije na Mesec i šire“, kaže Bernhardt.
„Astronauti koji istražuju lunarni južni pol mogli bi imati lakši pristup drevnim lunarnim materijalima koji bi nam mogli pomoći da razumemo kako su nastali Mesec i naš Sunčev sistem.
