U svim našim dosadašnjim istraživanjima Marsa, nisu pronađeni dokazi koji zadovoljavaju rigorozne standarde da se tvrdi da smo konačno pronašli život.
Ali, pre nekoliko decenija, 1970-ih, kada su Viking landers postali prva američka misija koja je bezbedno sletela i istražila crvenu planetu, možda smo bili blizu.
Jedan istraživač postavlja mogućnost da je život postojao u uzorku marsovskog tla. A onda, u našoj potrazi da ga nanjušimo, ugasili smo ga. Samo tako.
Prema rečima astrobiologa Dirka Šulce-Makuha sa Tehničkog univerziteta u Berlinu u Nemačkoj, eksperiment za otkrivanje znakova mikrobnog života na Marsu mogao je biti smrtonosan.
U kolumni objavljenoj na Big Think prošle godine, iu komentaru objavljenom u Nature Astronomi u septembru, on spekuliše da su naše metode možda bile destruktivne same po sebi.
Ako je tako, od suštinskog je značaja za nas da temeljno razmotrimo ekologiju Marsa prilikom dizajniranja budućih eksperimenata. I, savetuje Šulce-Makuh, čovečanstvo bi trebalo da pošalje još jednu misiju, posvećenu prvenstveno potrazi za životom, imajući u vidu ova razmatranja.
Kada su sleteli na Mars 1976. godine, dva vikinška sletanja imala su listu ciljeva. Jedan od njih je bio izvođenje skupa eksperimenata dizajniranih da testiraju marsovsku prljavštinu na biosignature – tragove molekula koji ukazuju na prisustvo života.
Do danas, ovo su bili jedini posvećeni biološki eksperimenti izvedeni na Marsu.
Jedan od tih eksperimenata, gasni hromatograf-maseni spektrometar (GCMS), pronašao je hlorisane organske materije. U to vreme, taj rezultat je tumačen kao kontaminacija od ljudskih sredstava za čišćenje, a samim tim i nulta detekcija znakova biologije.
Sada znamo da su hlorisane organske materije porijeklom sa Marsa, iako ostaje nepoznato da li su proizvedene biološkim ili nebiološkim procesima.
Poslednjih godina bilo je spekulacija o destruktivnosti bioloških eksperimenata Vikinga. GCMS je bio potreban da zagreje uzorke da bi odvojio različite materijale u njima. To je, kako je naknadna analiza otkrila, moglo da spali organske materije koje su se nadali da će pronaći.
Sada, Šulce-Makuh sugeriše da su i drugi eksperimenti mogli uništiti dokaze; naime, eksperimenti sa obeleženim oslobađanjem i pirolitičkim oslobađanjem, koji su uključivali infuziju marsovskih uzoraka sa tečnošću, a zatim testiranje rezultata za dokaze o metabolizmu i fotosintezi, respektivno.
Rezultati su ukazivali na pozitivan signal, koji je izgledao u suprotnosti sa nultim rezultatima četvrtog eksperimenta, razmenom gasa. Ovo je bilo, i ostalo, zbunjujuće, piše Šulce-Makuh.
Ali eksperimenti sa oslobađanjem su verovatno bili loše zamišljeni, retrospektivno. U to vreme smo pretpostavljali da će život na Marsu biti kao život na Zemlji i da će napredovati u prisustvu vode – što više, to bolje.
Ali, kao što smo nedavno saznali, život se može optimizovati da napreduje u veoma suvim uslovima. A Mars je veoma suv.
Promenite te uslove i napredovanje bi moglo prestati.
„Hajde da sada pitamo šta bi se desilo kada biste polili vodom ove mikrobe prilagođene suvi. Da li bi to moglo da ih preplavi? U tehničkom smislu, rekli bismo da smo ih hiperhidrirali, ali jednostavnim rečima, to bi više bilo kao da ih udavimo“, Šulce-Makuh je objasnio u svojoj kolumni.
„Bilo bi kao da vas vanzemaljski svemirski brod nađe kako lutate polumrtvi u pustinji, a vaši potencijalni spasioci odluče: ‘Ljudima je potrebna voda. Hajde da stavimo čoveka usred okeana da ga spasimo!’ Ni to ne bi funkcionisalo.“
Zanimljivo je, ističe on, da su znaci života identifikovani u eksperimentu pirolitičkog oslobađanja bili mnogo jači u suvoj kontrolnoj vožnji, koja nije dodavala vodu uzorku. Dakle, čini se prirodnim da se zapitamo, kao i drugi: da li su ovi eksperimenti otkrili znake života koje smo odbacili?
Ti znaci, da budemo jasni, još uvek su kontradiktorni i daleko od ubedljivih. Međutim, oni mogu opravdati dalju istragu.
Šulce-Makuh je još 2007. godine predložio da Mars može biti domaćin života prilagođenog suvom koji uključuje vodonik peroksid. Rezultati Vikinga, tvrde on i njegov koautor Joop Houtkooper, nisu nekompatibilni sa ovom hipotezom.
„Ako su ovi zaključci o organizmima koji preživljavaju u hiperaridnim uslovima Marsa tačni, onda umesto da ‘pratimo vodu’, što je dugo bila NASA-ina strategija u potrazi za životom na crvenoj planeti, trebalo bi da pratimo hidratizovana i higroskopna jedinjenja – soli – kao način da se locira život mikroba“, zaključuje Šulce-Makuh.
„Skoro 50 godina nakon Vikinških bioloških eksperimenata, vreme je za još jednu misiju otkrivanja života – sada kada imamo mnogo bolje razumevanje okoline Marsa.
