Paleolitska ishrana: Homo sapiens kao vrhunski mesožder tokom pleistocena

Paleolitska ishrana: Homo sapiens kao vrhunski mesožder tokom pleistocena

Nova studija, sprovedena od strane antropologa sa Univerziteta u Tel Avivu i Univerziteta Minjo u Portugalu, razotkriva uobičajene zablude o ishrani naših predaka. Tokom pleistocena, Homo sapiens i njihovi preci nisu konzumirali raznovrsnu ishranu bogatu biljkama, već su se uglavnom oslanjali na meso, lovivši velike životinje poput slonova, mamuta i mastodonata.

Istraživači su koristili opsežnu analizu fosilnih zapisa, hemijske tragove iz kostiju i zuba, kao i fiziološke i genetske dokaze da bi rekonstruisali ljudsku ishranu iz kamenog doba. Njihova otkrića pokazuju da su naši preci pre oko 2,5 miliona godina postali prvenstveno grabežljivci, zauzimajući visoko mesto u lancu ishrane. Ovo mesoždersko nasleđe ostalo je dominantno sve do pre oko 12.000 godina, kada su klimatske promene i smanjenje populacija velikih životinja dovele do veće zavisnosti od biljaka i razvoja poljoprivrede.

Autori studije, predvođeni istraživačem Mikijem Ben-Dorom, ukazuju na to da ljudska fiziologija nosi jasne tragove prilagođavanja ishrani bogatoj mesom. Naš mozak troši ogromne količine energije, što zahteva visokokaloričnu ishranu, dok naše rezerve masti i sposobnost njihovog brzog pretvaranja u energiju podsećaju na osobine mesoždera. Takođe, ljudska želudačna kiselina je među najjačima među sisarima, prilagođena za razgradnju proteina i eliminaciju bakterija iz kvarljivog mesa.

Genetski dokazi dodatno podržavaju ovu teoriju. Na primer, ljudski genomi su evoluirali da favorizuju ishranu bogatu mastima, dok naši bliski rođaci, šimpanze, imaju gene prilagođene ishrani bogatoj šećerom.

Dokazi o intenzivnom lovu na velike biljojede tokom pleistocena jasno su vidljivi u fosilnim zapisima. Koristeći tragove izotopa azota u ostacima Homo sapiensa i Homo erectusa, istraživači su zaključili da su naši preci bili vrhunski predatori u ekosistemima koji su tada bili bogati ogromnim zverima.

Međutim, biljni ostaci su mnogo ređi u fosilnim zapisima, što je otežalo procenu njihove uloge u ljudskoj ishrani. Studije koje su se oslanjale na savremene zajednice lovaca-sakupljača često nisu uzimale u obzir drastične promene ekosistema i dostupnosti resursa od pleistocena do danas.

Ova studija menja način na koji shvatamo evoluciju ljudske ishrane. Dominacija mesa u ishrani nije samo obezbeđivala preživljavanje, već je možda igrala ključnu ulogu u evoluciji našeg mozga, društvenih struktura i fizičkih sposobnosti.

Iako naše evolucione prilagodbe ne znače da treba da usvojimo mesoždersku ishranu danas, razumevanje prošlosti pomaže u dubljem shvatanju ljudske biologije i uticaja na ekosisteme tokom istorije. Ben-Dor ističe da „telo pamti“ – evolucione promene su duboko ukorenjene u našoj biologiji i pružaju vredne uvide u našu prošlost.

Ovo istraživanje doprinosi sveobuhvatnijem razumevanju kako su naši preci oblikovali svoj svet i kako su ti obrasci ishrane postavili temelje za buduće kulturne i ekološke promene.