Na današnji dan pre 35 godina u Aleksinačkom rudniku nastradalo je 90 rudara, od 178 koliko ih je bilo u prvoj smeni u severnom reviru jame „Morava“, na 700 metara ispod zemlje.
Stradali su od požara koji je u minut do podneva izbio u rudarskom oknu kada su četvorica njihovih kolega aparatom za autogeno zavarivanje sekli deo gvozdene podgrade.
Milovan Savanović je u vreme kada se nesreća dogodila bio zaposlen u Aleksinačkom rudniku kao tehničar u pripremi proizvodnje, ali nije bio na poslu zbog godišnjeg odmora.
„Trebalo je da ranije koristim godišnji odmor, ali sam ga pomerio za mesec dana zbog zamene užadi u ulaznom šahtu. Da to nisam uradio najverovatnije bih bio mrtav, jer sam svakog petka i ponedeljka ulazio u jamu da proverim da li je sve u redu sa oknom i da li treba nešto da se uradi. Tog dana bio je petak“, rekao je Savanović za agenciju Beta.
On je kazao da je došao do rudnika čim je čuo za nesreću i bio je zatečen prizorom koji je tamo zatekao.
„Dim je kuljao iz okna kao iz dimnjaka neke termocentrale. Prostorije u kojima su se rudari okupljali, pripremali za rad i za odlazak s posla, bile su u dimu, niko nije smeo da im priđe“, priseća se Savanović.
Od kolega je saznao šta se dogodilo i dodao da je za nesreću kriv „ljudski faktor“.
„Kod gvozdene podgrade deo je virio i jedan rudar se na taj deo udario i povredio. Da bi sprečili da se još neko povredi, oni su rešili da iseku taj deo koji je virio. Kada su krenuli da rade varnice su počele da padaju na zemlju, a tu je bilo prašine od uglja“, rekao je Savanović.
Prema njegovim rečima, ugalj u Aleksinačkom rudniku je visokokaloričan tako da se vrlo lako zapalio i rasplamtao, a zapalila se i gumena traka za transport uglja u tom delu transportnog hodnika.
„Vazduh je tu bio čist i stalno je strujao kako bi rudari u oknu imali dovoljno kiseonika. To je dodatno razbuktalo vatru. Oni su pokušali da ugase požar, ali nisu imali čime. Bilo je u blizini vode, ali su mogli da je zahvataju jedino šlemovima“, kazao je Savanović.
Razbuktala vatra, dodao je, prekinula je kablove za glasnogovorni sistem koji je omogućavao da u svakom momentu rudar iz jame može da javi dežurnom kolegi u centru.
„S obzirom da je kroz hodnik prolazio vazduh za jamu, čim je on zatrovan ugljen-monoksidom to je bio kraj i za za rudare. Ljude su nalazili sa lopatom u ruci. Umirali su posle jednog ili dva udaha“, rekao je Savanović.
Prema njegovim rečima, niko u Aleksincu te noći nije spavao, a mnogi rudari poput njega noć su proveli u blizini okna, na žalost, svesni činjenice da njihove kolege koje su se nalazile u blizini požara nisu preživele.
„Nesreća se dogodila u petak, a u ponedeljak je u oknu eksplodirao metan, ali tada niko nije stradao. Od srede je počelo izvlačenje stradalih i to je trajalo 26 ili 27 dana. Izvlačili su dnevno po dvoje, troje stradalih“, naveo je on. ;
Među stradalima, dodao je, bilo je dosta članova čete iz drugih rudnika, iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, čak i iz Rusije. Iz kancelarije u kojoj je on radio bila su dva radnika, glavni mašinski poslovođa i poslovođa transporta.
Prema njegovim rečima, u januaru 1990. godine počeli su da raščišćavaju neke hodnika i planiralo se da se južni deo okna otvori.
„To okno je već počelo da se razrađuje i radnici su normalno silazili, ali onda su počeli zborovi, ljude je uhvatila panika, strah je zavladao i došlo je do zatvaranja rudnika“, kazao je Savanović.
Aleksinački rudnik otvoren je 1883. godine, a od 1990. godine radi kao specijalizovani izvođač rudarskih radova u podzemnoj eksploataciji.
Prostorije iznad okna u kome se nesreća dogodila su ruinirane, a ulazni šaht je zabetoniran.
