Možda ne postoji nijedna životinja na ovoj planeti tako gipka kao obična domaća mačka. I ne manje važno, u njihovoj torbi akrobatskih trikova nalazi se jedan po kome su dobro poznati: sposobnost da bezbedno slete na svoje baršunaste šape, kada su podvrgnuti prevrtanju.
Ovo nije metaforično, iako su mačke svakako izuzetno sposobne da pobegnu od svih vrsta nevolja. I to je doslovno. Ako ikada vidite mačku da promaši korak i strmoglavi se, način na koji okreće svoje krzneno telo čini se neobičnim.
Napori da se demistifikuje ova mačja supermoć počeli su ozbiljno sa pronalaskom hronofotografije, dajući istraživačima mogućnost da snime mnogo fotografija u kratkom vremenskom periodu.
Godine 1894, francuski naučnik Etienne-Jules Mare objavio je seriju fotografija, snimljenih brzinom od 12 kadrova u sekundi, koje su otkrile proces veštog uvijanja mačke dok je pala iz ležećeg položaja da bi savršeno sletela.
Tokom 1950-ih, ljudi su otkrili parabolički let: sposobnost simulacije uslova nulte G pomoću specijalno dizajniranih letelica koje su se strmoglavile duž precizne putanje leta. A uz to je došla i đavolja misao. Šta bi se desilo sa sposobnošću mačke da sleti na noge ako ne mogu da razlikuju gore i dole?
Dakle, ovo je ono što su bistri umovi u laboratoriji za medicinska istraživanja vazduhoplovstva SAD odlučili da otkriju.
Parabolički let nije prava mikrogravitacija, već kratak doživljaj njenog dejstva. Baš kao što brzo spuštanje u liftu može učiniti da se osećate lakše u svojim mokasinkama, putnici u avionu će iskusiti bestežinsko stanje dok se brzo spuštaju sa velike visine na nižu. Prilično je dezorijentišuće, zbog paraboličnog leta nadimak ‘povraćana kometa’ s dobrim razlogom.
Prvi eksperimenti su sprovedeni na Convair C-131 Samaritan, i da, apsolutno postoji video snimak postupka. Sličan eksperiment uključivao je puštanje golubova unutar C-131 tokom paraboličnog leta. Čini se da su ljudi imali pomalo kavalirski stav prema posedovanju očiju.
Fascinantno je gledati. Naracija za video kaže da je „automatsko refleksno dejstvo mačaka skoro potpuno izgubljeno u bestežinskom stanju“. Skoro – ali ne sasvim. Iako mačke izgledaju dezorijentisane, one su i dalje u stanju da se okreću i okreću svoja tela dok pokušavaju da shvate gde će pasti.
To je bilo daleko od kraja eksperimenata. Rad iz 1957. u The Journal of Aviation Medicine dokumentuje eksperimentisanje sa osam mačića u avionima T-33 i F-94 koji izvode parabolične letove – „ne samo da bismo zadovoljili sopstvenu radoznalost“, napisali su Zigfrid Gerathevol i Herbert Stalings iz američkog vazduhoplovstva, „ već da se razjasni uloga otolitnog organa pri bestežinskom stanju“.
A tu su i fotografije mačića veoma neprijatnog izgleda u kokpitu Lockheed F-94C Starfire snimljene 1958. godine.
Sve ove smicalice s mačkama pomogle su naučnicima da razumeju mačke. 1969. godine, mehaničari Tomas Kejn i poslanik Šer sa Univerziteta Stenford objavili su analizu u Međunarodnom časopisu čvrstih tela i konstrukcija koja opisuje kretanje mačke koja pada kao dva cilindra koji se uvijaju jedan u odnosu na drugi kako bi se brzo ispravili dok padaju.
Istraživanje je imalo implikacije i na ljude. Ista dva naučnika su takođe napisala dokument iz 1969. za NASA-u koji je koristio matematičke modele za bolje razumevanje kretanja i orijentacije ljudskog tela u slobodnom padu.
I, 1968. godine, Kejn je zašuškao gimnastičarku koji je, poskakujući na trampolinu obučen kao astronaut, pokušao da oponaša pokrete mačke koja pada. Uspešan eksperiment snimio je Ralf Krejn, a te fotografije su objavljene u LIFE-u; a, čak i sada, astronauti su obučeni da izvrću svoja tela kao mačke kako bi se mogli okretati u mikrogravitaciji.
Što je isto tako dobro. Kada bismo morali da pošaljemo mačke da istražuju svemir u ime Zemlje, ko zna kakve bi kosmičke gadosti one ponosno donele kući da nam pokažu.
