Starost bi mogla biti samo broj, ali za biljku u Juti, poznatu kao Pando, to bi mogla biti cifra koja ostavlja sva druga živa bića u prašini.
Sekvencirajući stotine uzoraka materijala sakupljenog iz ogromne mreže jasika (Populus tremuloides), tim naučnika u SAD je procenio da je drvo od 43 hektara možda počelo kao usamljena sadnica mnogo pre kraja poslednje ledeno doba, pre nekih 34.000 godina.
Neverovatno, manje konzervativne procene potvrđuju da je moguće da je drvo možda čak ni niknulo desetinama hiljada godina pre toga.
Iako studija tek treba da bude recenzirana, njeni zaključci pomažu da se ograniče spekulacije o tome koliko dugo je ovaj jedan klonski organizam stajao na mestu, koje su se kretale od nekoliko hiljada do više od milion godina.
Pando već privlači pažnju biologa zbog svoje impresivne veličine, koju neki smatraju najvećim organizmom na planeti.
Iako se čini da je jasika 47.000 različitih stabala koja se uzdižu iznad tla, sva dele isto genetsko nasleđe i jednu mrežu međusobno povezanih korena, što ih praktično čini da se svi odvajaju od istog starog bloka.
Rekorder po starosti usamljenog drveta je neimenovani bor čekinjastog četinara u kalifornijskim Belim planinama, za koji se smatra da je star nešto više od 5.000 godina.
Ipak, klonski organizmi kao što je Pando – ime koje se prevodi kao „širim se“ – igraju po drugačijim pravilima. Njegov genom trojki hromozoma se ne meša lako sa ostalima unutar njegove vrste, ograničavajući reprodukciju biljke na aseksualne klonove koji ostaju povezani dok se ukorenjuju kroz životnu sredinu.
Bilo da smatramo da su pužuće populacije skoro identičnih ćelija jedna individua ili armija blisko povezanih jedinica, klonski organizmi imaju sposobnost da opstanu na jednom mestu gde njihovi seksualno reproduktivni rođaci lako idu. Aseksualna reprodukcija je omogućila nekim vrstama gljiva da prežive vekovima na jednom mestu kao jedna stalna masa, na primer.
Pando je već bio osumnjičen da je izuzetno star. Da bi postavio strože granice na njegovu stvarnu starost, istraživački tim je sakupio oko 500 komada korena, listova i kore sa drveća, kao i primerke sa drugih, nepovezanih jasika, i sekvencirao njihov DNK.
Primenjujući analitičke tehnike za odabir promena koje su se pojavile tokom vremena, istraživači su identifikovali 4.000 genetskih varijacija u različitim uzorcima. Obrasci njihovih mutacija ispričali su intrigantnu priču, za koju njihovi modeli kažu da datira od 16.000 do 80.000 godina.
„Očekivali biste da su stabla koja su prostorno bliska i genetski bliža“, rekao je genetičar sa Univerziteta u Čikagu Rozenn Pineau Heleni Kudiabor za Nature.
„Ali ovo nije baš ono što smo pronašli. Pronašli smo prostorni signal, ali to je mnogo slabiji od onoga što smo očekivali.“
Dalja istraživanja o tome zašto se njegova istorija mutacija proširila na ovaj način i kako Pando štiti svoj genom da bi izbegao akumulacije manje korisnih gena, mogle bi nam reći zašto biljka i slični njoj žive do tako zrele starosti.
Sa strahom da bi Pandovi dani mogli biti odbrojani, od ključne je važnosti da naučimo što više o sposobnosti biljke da se nosi sa svime što joj ljudi i prirodni svet mogu baciti.
Slične studije o drugim klonskim organizmima mogu čak i gurnuti jasiku sa svog grgeča. Postoji deo morske trave Posidonia oceanica kod španskog ostrva Formentera, čiji bi neki poduhvat mogao biti star više od 200.000 godina.
Možemo se samo nadati da će Pando ostati tu da dostigne toliki broj.
