Rano u životu Sunčevog sistema stvari su bile mnogo nasilnije nego danas. Kamenje je letelo svuda, hteli-nehteli, udaralo u novoformirane planete, probijalo ih kraterima i vadilo udarne bazene.
Merkur, Mars i Mesec su u velikim ožiljcima. Čak i Zemlja – gde geološki procesi i vremenski procesi brzo uništavaju većinu dokaza – pokazuje znake ogromnih udara.
Ali postoji nešto zaista čudno u vezi sa Venerom.
Iako pakleni svet ima lepo očuvane udarne kratere na svojoj površini, naučnici nisu mogli da pronađu nikakve dokaze o kraterima prečnika većim od 300 kilometara (186 milja), inače poznatih kao udarni baseni.
Sada se pojavio taj dokaz. Jednostavno ne izgleda onako kako smo očekivali – što bi nam moglo dati nove naznake o formiranju i evoluciji Venere, još kada je Sunčev sistem bio mlad.
Taj dokaz je karakteristika poznata kao teren tesera; niz koncentričnih prstenova na površini Venere prečnika oko 1.500 kilometara. Nova analiza sugeriše da je Venerina Haastte-Baad Tesera bila rezultat dva džinovska udara, jedan za drugim, sa planetom koja je još uvek bila vlažna i rastopljena ispod tanke kore, pre nekih 3,5 milijardi godina.
„Ako je ovo zaista udarna struktura, to bi bila Venerina najstarija i najveća, dajući nam retki uvid u Venerinu prošlost i informišući o ranim procesima na planeti“, kaže geolog Vicki Hansen sa Instituta za planetarne nauke.
„I što je možda još važnije, to nam pokazuje da sve udarne strukture ne izgledaju isto. Udarne strukture su rezultat bolida – tela neodređenog sastava – koje se sudara sa ciljnom planetom. Priroda bolida je važna, ali i priroda mete“.
Kada su stenovite planete tek formirane, unutra su bile mnogo toplije nego što su sada, a njihova rastopljena unutrašnjost činila je veći deo njihovog volumena ispod daleko tanje kore. Hansen i njene kolege su izvršile analizu modeliranja kako bi proučili procese formiranja koji su mogli da proizvedu Haastte-Baad Teseru i utvrdili da je dvostruki uticaj najverovatniji scenario.
Dva udarača, jedan uz drugog, probila bi 10 kilometara tanku koru na površini Venere i pljusnula u rastopljeni omotač ispod. Magma bi iskočila na površinu, a okolna površina bi se zgužvala i formirala koncentrični uzorak tesera.
Znamo da se ovaj proces može desiti jer smo ga videli negde drugde u Sunčevom sistemu. Na Jupiterovom mesecu Kalisto je struktura sa više prstenova prečnika oko 3.800 kilometara. Ovo je Valhalla, najveća poznata struktura sa više prstenova u sistemu, a naučnici veruju da je nastala kada je nešto veliko udarilo u ledeni mesec. Hladna voda je skočila odozdo da ispuni rupu, a udar je deformisao okolnu koru.
Jedan potencijalni problem sa tim modelom je taj što se teren tesera ponekad nalazi na visoravni. To nije slučaj sa Haaste-Baad-om, ali model treba da uključi postavke platoa; ako udar ne može da proizvede plato tesera, nešto drugo bi moralo biti odgovorno za prstenaste strukture.
„Ovde postaje zabavno“, objašnjava Hansen.
„Kada imate ogromne količine delimičnog rastapanja u omotaču koji juri na površinu, ono što ostaje iza je nešto što se zove reziduum. Čvrsti ostatak je mnogo jači od susednog omotača, koji nije doživeo delimično topljenje. Ono što može biti iznenađujuće je da čvrsti ostatak je takođe niže gustine od celog omotača oko njega. Dakle, on je jači, ali je takođe plutajući. teren“.
Ako lava ostane na mestu, ona će se stvrdnuti u tom podignutom položaju. Ako se ocedi, nadmorska visina terena će potonuti, kao što vidimo kod Haastte-Baada.
Modeliranje sugeriše da su udarci koji su proizveli teren bili prilično veliki, oko 75 kilometara u prečniku. Čini se da je ovo bila prilično retka pojava u Sunčevom sistemu, ali ne i nečuvena; postoje geološke karakteristike na Zemlji koje su se možda formirale na isti način, kao što je roj nasipa na jezeru Viktorija u Africi.
„Ko bi pomislio kako bi krater od udara mogao da izgleda na Veneri? Hansen kaže.
„Tražili smo velike rupe u zemlji, ali da bi se to desilo potrebna vam je debela litosfera, a rana Venera to nije imala. Mars je imao debelu litosferu. Mesec je imao gustu litosferu. Zemlja je verovatno imala tanka litosfera i kada je bila mlada, ali njen zapis je u velikoj meri izmenjen ili izbrisan erozijom i tektonikom ploča.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Journal of Geophisical Research: Planets.
