Deca koja su premlada da znaju reči kao što su „nemoguće” i „neverovatno” ipak razumeju kako mogućnost funkcioniše, pronalaze novi posao sa decom od 2 i 3 godine.
Nalazi, prvi koji pokazuju da mala deca razlikuju neverovatne i nemoguće događaje, i uče znatno bolje nakon nemogućih događaja, objavljeni su u Proceedings of the National Academi of Sciences.
„Čak i mala deca već razmišljaju o svetu u smislu mogućnosti“, rekla je koautorka Liza Fajgenson, kodirektorka Laboratorije za razvoj dece Univerziteta Džons Hopkins. „Odrasli to rade sve vreme i ovde smo želeli da znamo da li čak i mališani razmišljaju o mogućim stanjima sveta pre nego što steknu godine iskustva i pre nego što steknu jezik da opišu ova mentalna stanja.
Odrasli svakodnevno razmatraju mogućnosti. Verovatno je kiša? Najbolje je poneti kišobran. Ako kupim lutriju da li ću dobiti? Verovatno ne. Ali nije bilo poznato da li mališani takođe praktikuju to mentalno rasuđivanje ili se to pojavljuje sa godinama i iskustvom.
Djeci od dvije i tri godine prikazana je mašina tipa loptice napunjena igračkama. Neka deca su videla mešavinu ružičastih i ljubičastih igračaka. Drugi su videli da je mašina puna samo ljubičastih igračaka. Deca su tada dobila novčić da ubace u mašinu da nacrtaju jednu igračku.
Deca koja su videla da je mešavina ružičaste i ljubičaste igračke dostupna i nacrtala roze igračke ne bi trebalo da budu iznenađena jer čak i da nije bilo toliko ružičastih – pa čak i da je bila samo jedna ružičasta – bilo ih je šanse da dobiju ružičastu igračku. Ali neka deca koja su videla mašinu punu samo ljubičastih igračaka dobila su ružičastu boju – što nije trebalo da bude moguće.
Nakon što su dobili igračke, svoj deci je rečeno ime igračke — izmišljena reč — a zatim su ih ubrzo pitali za ime. Deca koja su doživela nemoguć scenario i nacrtala ružičastu igračku kada mašina nije imala ružičaste igračke, naučila su znatno bolje od svih ostalih. Ali sve dok je dobijanje ružičaste igračke bilo moguće, ma koliko malo verovatno, deca nisu doživela nikakav podsticaj u učenju.
„Jedna mogućnost je bila da bi naučili dobro iz neverovatnih događaja, ali još bolje od nemogućih događaja“, rekla je koautorka Ejmi Stal, bivša doktorantka u Fajgensonovoj laboratoriji koja je sada vanredni profesor psihologije na The College of Nev. Jersei.
„Ali ono što smo otkrili je da oni zapravo ne uče iz malo verovatnih, neverovatnih događaja. Oni uče samo ako su doživeli nemogući događaj.“
Feigenson i Stahl veruju da mališani uče mnogo bolje nakon nemogućih događaja jer ih neočekivano tera da traže objašnjenja. Neverovatni događaji mogu biti iznenađujući, ali im nije potrebno nikakvo objašnjenje. Nemogući događaji zahtevaju od dece da preispitaju ono što su mislili da znaju.
„Ovi rezultati su toliko interesantni jer pokazuju da kada deca vide događaje u svetu koje ne mogu da objasne, to u njih usađuje želju za informacijama koje mogu da koriste da pomire svoj prethodni model sveta sa onim što su upravo viđeno“, rekao je Feigenson.
„Naučno, ova otkrića su uzbudljiva jer sugerišu da su ljudi od samog početka opremljeni da razmišljaju o tome da li su stvari moguće ili malo verovatne ili se jednostavno ne mogu dogoditi.
Zatim, istraživači planiraju da prouče kako se ovaj nagon za objašnjenjima može iskoristiti u učionici. Nalazi sugerišu da roditelji i nastavnici mogu stvoriti ove pojačane trenutke učenja za decu.
„Roditelji i vaspitači mogu da stvore prilike da deca zaista zbune nešto što smatraju misterioznim da bi ponudili zaista moćan trenutak za učenje“, rekao je Fajgenson.
