Rani Homo sapiens i njihovi rođaci neandertalci počeli su da sahranjuju svoje mrtve otprilike u isto vreme i otprilike na istom mestu, pre nekih 120.000 godina. Ovo sugeriše da su dve vrste možda imale, barem delimično, zajedničku kulturu u to vreme.
Nova studija ovih drevnih grobnica širom regiona Levanta u zapadnoj Aziji otkriva druge sličnosti i razlike u tome kako su ove dve blisko povezane grupe ljudi sahranjivale svoje mrtve.
Pronalaženjem brojnih lokaliteta koji datiraju ranije od drugih sahranjivanja neandertalaca u Evropi i homo sapiensa u Africi, studija sugeriše da je upravo tu počela praksa sahranjivanja mrtvih.
A prema istraživačima, sa Univerziteta u Tel Avivu i Univerziteta u Haifi u Izraelu, 17 neandertalskih lokaliteta i 15 lokacija Homo sapiensa pokazuju da je, pored nekih kulturnih preklapanja, možda bilo i konkurencije.
„Pretpostavljamo da je sve veća učestalost sahranjivanja ove dve populacije u zapadnoj Aziji povezana sa pojačanom konkurencijom za resurse i prostor koja je rezultat dolaska ovih populacija“, pišu istraživači u svom objavljenom radu.
Razlika između namerno zakopanih tela i kostiju koje su prekrivene elementima gde ispadaju nije uvek jasna. Istraživači su tražili različite položaje skeleta, grobne predmete ili oznake i dokaze o kopanju da bi došli do svojih zaključaka.
Otkrili su da bi i neandertalci i H. sapiens sahranjivali ljude bilo kog uzrasta, iako je smrt beba bila češća kod neandertalaca. Obe grupe su takođe uključivale raznovrsnu robu sa grobovima, uključujući sitno kamenje, životinjske kosti ili rogove.
Međutim, neandertalci su svoje mrtve sahranjivali dublje u pećinama, dok su H. sapiens sahranjivali na ulazima u pećine ili u skloništima u stenama. Štaviše, skeleti H. sapiensa su obično bili u nečemu poput fetalnog položaja, dok su skeleti neandertalaca otkriveni u bilo kom od niza rasporeda.
Ni tu se razlike ne zaustavljaju. U sahrani neandertalaca više su se koristile stene – možda kao rudimentarni nadgrobni spomenici – dok su sahrane H. sapiensa sadržale više ukrasnih predmeta, uključujući oker i školjke, koje neandertalci nisu uključivali.
„Dok neandertalci i homo sapiens dele mnoge aspekte svoje materijalne kulture do nivoa da se ne mogu razlikovati, kada je reč o sahranama slika je komplikovanija“, pišu istraživači.
Iako je postojao određeni pritisak stanovništva tokom srednjeg paleolita, sa obe grupe hominina koje su stigle na Levant u slično vreme, istraživači misle da to samo delimično objašnjava iznenadno uvođenje sahranjivanja.
Takođe je vredno napomenuti da nakon što su neandertalci izumrli pre oko 50.000 godina, činilo se da su ljudske sahrane prestale u ovom delu sveta desetinama hiljada godina – još jedan intrigantan podatak vredan daljeg istraživanja.
„Sledeće izbijanje sahranjivanja na Levantu pojavilo se na kraju paleolitske ere, prateći rano sedelačko društvo i poslednje lovce-sakupljače – Natufijane“, pišu istraživači.
Istraživanje je objavljeno u L’Anthropologie.
