Dugotrajno nekodirajuće RNK lečenje ublažava patološku hipertrofiju srca

Dugotrajno nekodirajuće RNK lečenje ublažava patološku hipertrofiju srca

U nedavnoj studiji, razjašnjena je regulatorna uloga duge nekodirajuće RNK (lncRNA) Gm20257 u patološkoj hipertrofiji srca, nudeći nove uvide u potencijalne terapijske ciljeve. Patološka hipertrofija srca, stanje koje karakteriše abnormalno povećanje veličine srčanog mišića, može dovesti do srčane insuficijencije ako se ne kontroliše.

Studija ispituje kako lncRNA Gm20257 stupa u interakciju sa PGC-1α da bi modulirao IV os mitohondrijalnog kompleksa, čime utiče na razvoj srčane hipertrofije. Rad je objavljen u časopisu Frontiers of Medicine.

Istraživanje je sprovedeno korišćenjem in vivo i in vitro modela. In vivo, mužjaci C57BL/6J miševa su bili podvrgnuti poprečnoj aortalnoj konstrikcije (TAC) da bi izazvali hipertrofiju srca, dok su in vitro eksperimenti uključivali tretman kultivisanih kardiomiocita angiotenzinom II (Ang II) da bi se simulirala hipertrofična stanja. Studija je otkrila da je lncRNA Gm20257 povećana kao odgovor na hipertrofični stres i da igra zaštitnu ulogu suzbijanjem hipertrofije kardiomiocita.

Istraživanje je pokazalo da prekomerna ekspresija Gm20257 može značajno da smanji hipertrofične odgovore izazvane TAC-om kod miševa, što je dokazano smanjenim odnosom težine srca prema telesnoj težini i poboljšanim ehokardiografskim parametrima. Štaviše, studija je pokazala da je prekomerna ekspresija Gm20257 u kardiomiocitima tretiranim Ang II rezultirala smanjenom veličinom ćelije i potisnutom ekspresijom hipertrofičnih markera, što ukazuje na inhibitorni efekat na razvoj srčane hipertrofije.

Mehanički, studija je otkrila da se Gm20257 direktno vezuje za PGC-1α, glavni regulator mitohondrijalne funkcije i biogeneze. Ova interakcija pojačava regulaciju mitohondrijalnog kompleksa IV, ključnu komponentu sistema mitohondrijske oksidativne fosforilacije, što dovodi do povećane proizvodnje ATP-a i poboljšane funkcije mitohondrija. Ovo poboljšanje se suprotstavlja energetskim deficitima povezanim sa srčanom hipertrofijom, čime se obezbeđuje zaštita od ovog stanja.

Studija je takođe istakla potencijal Gm20257 kao terapeutskog agensa. Kada je prekomerno eksprimiran, bilo putem adeno-asociranog virusa serotipa 9 (AAV9) isporukom in vivo ili transfekcijom plazmida in vitro, Gm20257 je efikasno ublažio negativne uticaje hipertrofičnog stresa na srčanu funkciju i integritet mitohondrija. Nasuprot tome, nokdaun Gm20257 je promovisao hipertrofične odgovore, dodatno naglašavajući njegovu ulogu u progresiji bolesti.

Štaviše, istraživanje je istraživalo subćelijsku lokalizaciju Gm20257, koja se pretežno nalazi u citoplazmi, i njegovu konzervaciju među vrstama, sa značajnim motivom sekvence identifikovanim u ljudskom genomu. Nalazi studije su u skladu sa ulogom Gm20257 u regulaciji mitohondrijalne funkcije i sugerišu da može poslužiti kao prirodna kočnica protiv patološke hipertrofije srca.

U zaključku, ova sveobuhvatna studija pruža ubedljive dokaze da je lncRNA Gm20257 kritični regulator patološke hipertrofije srca kroz svoju interakciju sa PGC-1α-mitohondrijalnim kompleksom IV osom. Nalazi utiru put za buduća istraživanja terapija za srčanu hipertrofiju i srčanu insuficijenciju zasnovanu na lncRNA, nudeći nadu za razvoj novih strategija lečenja koje ciljaju na ovaj kritični put.