Psiholozi su dokazali da trauma iz detinjstva, odnosno iskustva sa štetnim ili nepovoljnim događajima, mogu imati dugotrajne posledice na zdravlje i dobrobit ljudi u odraslom dobu. Iako su posledice ranih neprilika dobro istražene kod ljudi, nije samo čovek taj koji može doživeti nepovoljna iskustva.
Vlasnici pasa, posebno onih koje su spasili, često svedoče kako zlostavljanje ili zanemarivanje iz prošlosti utiču na ponašanje njihovih ljubimaca — takvi psi često deluju plašljivo ili reaktivno. Slični problemi postoje i kod divljih životinja. Iako negativna iskustva u divljini možemo smatrati deo života, ona i dalje imaju dugotrajne posledice, baš kao i traumatski događaji kod ljudi i ljubimaca.
Kao biolozi koji se bave ponašanjem, zanima nas kako nepovoljna iskustva u ranoj fazi života mogu uticati na ponašanje životinja, uključujući odluke koje donose i način na koji komuniciraju sa svetom oko sebe. U ovom kontekstu, želimo da istražimo kako ova iskustva utiču na ponašanje i preživljavanje životinja u prirodi.
Razumevanje kumulativnih stresora:
Mnoge studije su pokazale važnost ranih životnih iskustava u oblikovanju razvoja pojedinaca. Međutim, istraživači znaju manje o tome kako višestruka i različita iskustva stresa mogu akumulirati u telu i koji je njihov ukupni uticaj na dobrobit životinja.
Divlje populacije suočavaju se sa brojnim stresorima. Takmiče se za hranu, rizikuju da budu uhvaćeni od strane predatora, pate od bolesti i suočavaju se sa ekstremnim vremenskim uslovima. Osim toga, ljudski uticaji, poput hemijske, svetlosne i zvučne kontaminacije, kao i uništavanje staništa, dodatno komplikuju situaciju.
Razumevanje kako životinje reaguju na ove stresore može pomoći konzervatorskim grupama da bolje zaštite divlje životinje. Međutim, uzimajući u obzir raznolikost stresora nije lak zadatak. Kako bismo adresirali ovu potrebu i pokazali kumulativni uticaj više stresora, naš istraživački tim razvio je indeks za divlje životinje temeljen na psihološkim istraživanjima o traumama u detinjstvu kod ljudi.
Kumulativni indeks nepovoljnih iskustava:
Razvojni psiholozi su razvili što sada nazivamo adverse childhood experiences score (ACE), koji opisuje koliko nepovoljnih iskustava je osoba doživela kao dete. Ovaj indeks sabira sve nepovoljne događaje — uključujući zanemarivanje, zlostavljanje ili druge porodične disfunkcije — koje je pojedinac doživeo tokom detinjstva, u jedan kumulativni rezultat.
Ova ocena se zatim može koristiti za predviđanje rizika za zdravlje u kasnijem životu, kao što su hronične bolesti, mentalne bolesti ili čak ekonomski status. Ovaj pristup je revolucionisao mnoge programe intervencije u ljudskom zdravstvu identifikovanjem rizičnih pojedinaca i omogućavajući ciljanije intervencije i preventivne mere.
Marmoti kao predmet istraživanja:
Mislimo da sličan indeks može pomoći u predviđanju negativnih ishoda preživljavanja i identifikaciji rizičnih pojedinaca i populacija kod divljih životinja. Da bismo to testirali, fokusirali smo se na žute-belly marmote, velike veverice blisko povezane sa djedovima. Naša istraživačka grupa proučava ove marmote u Koloradu od 1962. godine.
Žute-belly marmote su odličan predmet istraživanja zbog njihove dnevne aktivnosti i stvaranja zajednica. Žive u burama koje su raspoređene po maloj, definisanoj geografskoj oblasti. Ove zajednice obično se sastoje od matrilinija, što znači da srodne ženke ostaju unutar iste kolonije, dok muške jedinke odlaze da pronađu novu.
Iako marmoti mogu živeti do 15 godina, imamo detaljne informacije o životnim iskustvima pojedinačnih marmota koje sežu skoro 30 generacija unazad, što ih čini savršenim uzorkom za naš kumulativni indeks nepovoljnih iskustava.
Zaključci i primene:
Naši rezultati pokazuju da iskustvo čak samo jednog nepovoljnog događaja pre 2. godine može gotovo prepoloviti šanse za preživljavanje odraslih marmota, bez obzira na vrstu neprilike koju su doživeli. Ovo je prvi put da se dokumentuju dugotrajne negativne posledice gubitka majke u ovoj vrsti.
Naša studija nije jedina ove vrste. Slični indeksi su korišćeni i kod divljih primata i hijena, sa sličnim rezultatima. Cilj nam je da proširimo ovaj okvir kako bi ga drugi istraživači mogli primeniti na vrste koje proučavaju.
Razumevanje kako životinje mogu ili ne mogu da se nose sa višestrukim izvorima neprilike može informisati prakse očuvanja i upravljanja divljim životinjama. Na primer, indeks poput našeg mogao bi pomoći u identifikaciji rizičnih populacija koje zahtevaju hitniju zaštitu.
U budućnosti, ovaj indeks može pomoći istraživačima da postave nova pitanja o tome kako se životinje prilagođavaju stresu u divljini.
