Danas je opasno stanje životne sredine često u vestima. Mnoge priče opisuju kako ljudska bića oštećuju Zemlju i raspravljaju o načinima da se to spreči.
Ove zabrinutosti nisu nove. Pre milenijuma, ljudi u staroj Grčkoj i Rimu već su znali da ljudi oštećuju svet prirode. Literatura iz ovih drevnih vremena sadrži mnoge reference na životnu sredinu i štetu koju ona trpi.
Mnogi od ovih uvida danas su istiniti. Zagađivanje zemljišta koje obrađujemo, vazduha koji udišemo i vode koju pijemo ima jasne posledice. Možemo samo da degradiramo životnu sredinu toliko dugo pre nego što se vrati da nas proganja.
Dakle, hajde da istražimo šta nas stari Grci i Rimljani mogu naučiti o prirodi i našem mestu u svetu.
Drevni rimski pisac Plinije Stariji, koji je živeo u prvom veku nove ere, bio je zabrinut zbog načina na koji ljudska bića zloupotrebljavaju Zemlju. U svom delu pod nazivom „Prirodna istorija“, on je napisao: „Krljamo reke i elemente prirode, a sam vazduh, koji je glavni oslonac života, pretvaramo u medij za uništavanje života“.
On je mislio o planeti kao nečemu što čovečanstvo treba da štiti, a ne da šteti, jer svoje postojanje dugujemo majci Zemlji: „Moja je prijatna dužnost pre svega da se borim za Zemljinu stvar i da je podržavam kao roditelja svih stvari.“
Dva milenijuma kasnije, Plinijeve reči nam se čine direktno relevantnim.
U savremenom svetu, zabrinutost za zdravlje životne sredine postala je jedna od najtoplijih političkih tema.
Na primer, prošlogodišnje istraživanje na skoro 20.000 mladih ljudi u Australiji pokazalo je da 44% smatra da je životna sredina najvažnije pitanje našeg vremena.
Rimski pisci su zabeležili da su njihovi vojnici na kraju otrovali vodu i vazduh oko njihovih logora. Vojni pisac Flavije Renatus Vegecije, koji je živeo oko četvrtog i petog veka nove ere, primetio je: „Ako se brojna vojska zadrži dugo na jednom mestu u leto ili u jesen, vode se pokvare, a vazduh zarazi, odakle potiče zloćudne i kobne tegobe koje ništa osim česte promene logora ne može sprečiti“.
Rimski pisci su takođe imali mnogo da kažu o zagađenju reke Tibar, koja protiče kroz Rim.
Biograf Svetonije, koji je rođen oko 70. godine nove ere, kaže nam da je reka bila „ispunjena smećem i sužena zgradama koje strše“ pre nego što je car Avgust (63. pne-14. n.e.) preduzeo akciju da je očisti.
Loša politika zagadila je vode reke. Na primer, car Neron (37–68. n.e.) je bacio ogromne količine trulog žita u reku.
Rimski pesnik Juvenal (iz prvog i drugog veka nove ere) je Tibar nazivao „kanalizacijom koja šiklja“. A lekar Galen (129–216 nove ere) je rekao da je Tibar toliko zagađen da riba koja je tamo ulovljena nije bezbedna za jelo.
Grci i Rimljani su uveli različite mere za sprečavanje ili smanjenje štete po životnu sredinu.
420. godine pre nove ere, na primer, Atinjani su uveli zakon o zaštiti reke Ilis: „Zabranjeno je namakati kapute [životinja] u Ilisu iznad Heraklovog svetilišta i štavljenje. Zabranjeno je bacanje ostataka. od pranja u reku“.
Savremeni istraživači misle da je ova mera možda pomogla Ilisu da ostane čist. To je zato što autori koji su pisali u četvrtom veku pre nove ere (nakon što je zakon uveden) opisuju Ilis kao čistu i lepu reku.
Druge mere za smanjenje zagađenja uključivale su zabranu javne defekacije i mokrenja. Uobičajene su bile i zabrane pranja veša ili bacanja smeća u reke. Ali malo je verovatno da se javnost sve vreme pridržavala ovih ograničenja.
Neki vladari su takođe pokušavali da obavljaju javne radove kao što su izgradnja kanalizacije i akvadukta da bi očistili zagađenje.
Na primer, car Nerva, koji je vladao 96–98 nove ere, preduzeo je niz građevinskih projekata kako bi Rim učinio čistijim i zdravijim.
Sekstus Julije Frontin (35–103. n.e.), upravnik rimskih akvadukta, kaže nam da je zahvaljujući Nervi „izgled grada čist i izmenjen; vazduh je čistiji; i uzroci loše atmosfere koja je stvarala vazduh grada tako lošeg imena u ranijim vremenima, sada su uklonjeni.“
Negde krajem prvog ili početkom drugog veka nove ere, rimski aristokrata i advokat Plinije Mlađi (61/62–112 nove ere) napisao je pismo caru Trajanu, koji je vladao od 98–117. Požalio se na problem javnog zdravlja u gradu Amastrisu, u modernoj Turskoj: „Među glavnim karakteristikama Amastrisa, gospodine, je duga ulica velike lepote. Međutim, po celoj dužini teče ono što se zove potok , ali je u stvari prljava kanalizacija, odvratna ranica na oku koja odaje štetan smrad. Zdravlje i izgled grada će imati koristi ako se pokriju, a uz vašu dozvolu to će biti učinjeno.
Car je odgovorio da je srećan što je to učinjeno: „Postoji svaki razlog, dragi moj Plinije, da se pokrije voda za koju kažete da teče kroz grad Amastris, ako je opasna po zdravlje dok je ostala nepokrivena.
Ova priča pokazuje da su drevni ljudi bili svesni da je zdravlje zemlje, vazduha i vode isprepleteno sa zdravljem ljudi. Dakle, kada je životna sredina u nezdravom stanju, to takođe šteti našem zdravlju i dobrobiti.
Poruka starih Grka i Rimljana danas je istinita za nas kao i za njih. Dok se čovečanstvo bori sa višestrukim ekološkim krizama, vredi razmisliti o ovom vekovnom znanju.
Suština je da je održavanje planete u zdravom stanju dobro ne samo za životnu sredinu, već i za nas same.
U savremenom svetu gde se priče o zagađenju i srodnim ekološkim problemima često pojavljuju u vestima, ova poruka drevnih ljudi je vredna pamćenja.
