Šta vas najviše plaši? Možda boravak na visini; možda je to džinovska, dlakava tarantula koja puzi po tastaturi vašeg laptopa. Možda je to održavanje svadbene zdravice i pričanje šale koja nikoga ne zasmejava.
Dugo vremena, preovlađujuće istraživanje je pretpostavljalo da se odgovori na ova tri scenarija dešavaju na sličan način u mozgu.
„Postoji priča koju smo imali u literaturi da su regioni mozga koji predviđaju strah stvari poput amigdale, orbitalnog frontalnog korteksa ili moždanog stabla“, kaže Ajai Satpute, vanredni profesor psihologije na Univerzitetu Northeastern. „Smatra se da su oni deo takozvanog ‘kola straha’ koji je decenijama bio veoma dominantan model u neuronauci.“
Početkom oktobra 2024. Satpute i njegovi saradnici objavili su novo istraživanje koje podriva taj uporni model. U studiji objavljenoj u The Journal of Neuroscience, istraživači su koristili MR skeniranje da posmatraju moždanu aktivnost kada su suočeni sa tri različita scenarija koji imaju za cilj da izazovu različite vrste straha: strah od visine, strah od pauka i strah od „društvenih pretnji“ (javni govor). , sukobi sa policijom).
I suprotno preovlađujućoj naučnoj mudrosti, neuronski odgovor na svaki tip scenarija aktivirao je različite oblasti mozga – umesto da sledi jedan obrazac.
„Veliki deo debate o prirodi emocija odnosi se na uniformnost ili heterogenost reprezentacije za određene kategorije emocija“, navodi se u studiji.
„Pokazali smo da ogromna većina regiona mozga koji predviđaju strah to radi samo u određenim situacijama. Ovi nalazi imaju implikacije za generalizaciju nalaza o strahu među vrstama, translacione modele straha i anksioznosti i razvoj neuronskih potpisa straha.“
Istraživači su želeli da testiraju pretpostavke o tome kako strah funkcioniše u mozgu jer se u neuronauci, veštačka inteligencija i mašinsko učenje sve više koriste za razvoj modela koji mogu predvideti određene emocije na osnovu obrazaca moždane aktivnosti.
„Većina tih pristupa pretpostavlja da postoji jedan obrazac koji je u osnovi odnosa ponašanja mozga: postoji jedan obrazac koji predviđa gađenje. Postoji jedan obrazac koji predviđa bes“, kaže Satpute. „Pa, ako je to tačno, onda bi takav obrazac trebao biti očigledan za različite vrste straha.“
Da bi se ovo testiralo, studija je od 21 učesnika tražila da popune ankete o stvarima koje ih plaše, a zatim su pratile njihovu moždanu aktivnost magnetnom rezonancom dok su gledali video zapise koji prikazuju poglede iz prvog lica na različite, zastrašujuće scenarije – gledajući niz strme ivice tokom pešačenja; držanje javnog govora; prilazi mu veliki dlakavi pauk.
„Pokušali smo da pronađemo zaista zastrašujuće video snimke paukova“, kaže Satpute, koji je i sam pomalo izbezumljen zbog njih. „Zato što ne želim model neuronskog predviđanja koji ‘kaže da gledate u pauka. Želim neuralni prediktivni model koji kaže ‘doživljavate strah’.“
Nakon svakog videa, učesnici su sami ocenjivali svoje nivoe straha, valentnosti (stepen u kome je neko iskustvo prijatno ili neprijatno) i uzbuđenje na upitniku.
Iako je zasnovana na maloj veličini uzorka, studija je otkrila dve stvari: reakcije na strah su se desile u širem spektru regiona mozga nego što se očekivalo. Ali nisu svi regioni mozga reagovali u sve tri situacije.
„Amigdala, na primer, izgleda da nosi informacije koje su predviđale strah tokom konteksta visina, ali ne i neke druge kontekste“, primećuje Satpute. „Ne vidimo da su ove takozvane ‘klasične pretnje oblasti’ uključene u predviđanje straha u različitim situacijama.“
Eksperiment je deo kolekcije studija iz Satputove laboratorije koje istražuju telesne mehanizme straha, unapređujući koncept da nisu svi strahovi isti. Godine 2021. grupa je objavila studiju koja je ispitivala autonomne odgovore na karakteristične zastrašujuće scenarije – mereći stvari poput znoja i srčanog volumena. I tu su se različiti strahovi – visine, proganjanja policije – različito manifestovali.
U budućim studijama, Satpute se nada da će potvrditi nalaze sa većom veličinom uzorka, pobliže sagledavajući kako demografski faktori poput pola i starosti mogu igrati ulogu. On kaže da bi ovakvi rezultati, iako su preliminarni, mogli da igraju ulogu u tome kako se leče poremećaji povezani sa strahom i anksioznošću.
„Kada pogledamo mozak i neuronske korelate straha, deo razloga koji želimo da razumemo je da možemo da intervenišemo na tome“, kaže on. „Naši nalazi sugerišu da bi intervencije takođe mogle biti prilagođene osobi i situaciji.“
Ovo bi moglo uticati na terapije zasnovane na ponašanju, ali i, mnogo dalje, farmakološke.
„Terapije zasnovane na lekovima koje ciljaju određeni krug rade, ali samo za oko pedeset procenata ljudi“, kaže Satpute. „Nije baš jasno zašto. Naše istraživanje nudi barem neko objašnjenje — regioni mozga koji će biti važni za bilo koje emocionalno iskustvo će se razlikovati u zavisnosti od osobe i situacije. Ako se fokusirate samo na ono što je uobičajeno, toliko toga ignorišete.“
