Sindrom iritabilnog creva (IBS) je digestivni poremećaj koji karakteriše bol u stomaku, nadimanje, dijareja ili zatvor. Pogađa do 10% svetske populacije. Uprkos njegovoj rasprostranjenosti, lečenje IBS-a ostaje izazov, pošto se simptomi i odgovor na dijetetske ili farmakološke mere veoma razlikuju.
Evropski istraživački tim koji uključuje članove Klastera izvrsnosti „Precizna medicina kod hronične inflamacije“ (PMI) sada je pokazao da su dijetetske mere efikasnije kod pacijenata sa IBS-om sa defektima gena za varenje ugljenih hidrata nego kod onih bez ovih promena. Članak je prihvaćen za objavljivanje u časopisu Klinička gastroenterologija i hepatologija.
Pacijenti sa IBS-om često povezuju svoje simptome sa konzumiranjem određene hrane, posebno ugljenih hidrata. Pokazalo se da je izbegavanje ove hrane efikasna opcija lečenja, ali nemaju svi oboleli istu korist.
Nutrigenetika — nauka koja proučava kombinovani efekat genetike i ishrane na ljudsko zdravlje — pokazala je kako promene u DNK mogu uticati na način na koji obrađujemo hranu. Dobro poznati primer je netolerancija na laktozu, gde gubitak funkcije enzima laktaze otežava varenje mlečnih proizvoda.
Rad koji je sada objavljen sugeriše da genetske promene u enzimima aktivnim u ljudskim ugljenim hidratima (hCAZimes) mogu imati sličan efekat na to kako ljudi sa sindromom iritabilnog creva reaguju na ishranu sa niskim sadržajem FODMAP.
Istraživački rad koji uključuje Institut za kliničku molekularnu biologiju (IKMB) na Univerzitetu Kil (CAU) i Univerzitetski medicinski centar Šlezvig-Holštajn (UKSH), Kiel Campus, istraživao je ulogu hCAZimes-a u vezi sa sindromom iritabilnog creva. U velikoj evropskoj istraživačkoj mreži, konzorcijumu GenMalCarb, tim je sada uspeo da pokaže da je veća verovatnoća da će ljudi sa defektnim varijantama u hCAZime genima imati koristi od ishrane sa smanjenim unosom ugljenih hidrata.
U studiji, koja je uključivala 250 pacijenata sa sindromom iritabilnog creva, upoređena su dva tretmana: ishrana sa malo fermentabilnih ugljenih hidrata (FODMAP) i antispazmodični lek otilonijum bromid.
Od 196 obolelih koji su učestvovali u ishrani sa niskim sadržajem FODMAP-a, oni koji su bili nosioci defektnog hCAZime gena pokazali su značajno poboljšanje u poređenju sa onima koji nisu nosioci. Efekat je bio posebno izražen kod pacijenata sa pretežno dijareičnim sindromom iritabilnog creva (IBS-D), kod kojih je šest puta veća verovatnoća da će reagovati na dijetu. Nasuprot tome, ova razlika nije primećena kod pacijenata koji su primali lekove.
„Enzimi hCAZime igraju ključnu ulogu u varenju ugljenih hidrata. Naši rezultati sugerišu da bi genetske varijante ovih enzima mogle postati kritični markeri za razvoj personalizovanih tretmana zasnovanih na ishrani za sindrom iritabilnog creva“, kaže dr Brit Sabina Lošer iz IKMB, koautor studije i član Cluster of Ekcellence PMI.
„U budućnosti bi se znanje o genotipu hCAZime moglo uključiti u kliničku praksu i omogućiti lekarima da unapred prepoznaju koji pacijenti će najverovatnije imati koristi od specifičnih mera ishrane.
Ovo ne samo da bi izbeglo nepotrebne restriktivne dijete za one za koje je malo verovatno da će imati koristi, već bi takođe otvorilo vrata personalizovanoj medicini kod IBS-a. Istraživački tim naglašava da su potrebne dalje studije da bi se potvrdili ovi rezultati i da bi se razumeli uključeni biološki mehanizmi.
Ako se potvrdi, ovaj pristup bi mogao značajno poboljšati lečenje IBS-a i sličnih gastrointestinalnih bolesti čineći nutritivne i terapijske strategije preciznijim i efikasnijim.
