Džinovska fosilna lobanja izumrlog slona, otkrivena u dolini Kašmira u severnoj Indiji 2000. godine, baca svetlo na slabo poznatu epizodu u istoriji evolucije slona.
Lobanja slona je zakopana sa 87 kamenih oruđa koje su koristili praistorijski ljudi, a sav materijal je iskopan pod vođstvom dr Gulama Bata na Univerzitetu u Džamuu.
Nedavno je međunarodni tim naučnika iz Prirodnjačkog muzeja Floride, Britanskog muzeja, Univerziteta u Jorku i Prirodnjačkog muzeja (London), zajedno sa dr Stivenom Žangom sa Univerziteta u Helsinkiju, proučavao lobanju Kašmira da bi otkrio starost i evolucioni kontekst ovog megabiljojeda. Rad je objavljen u Časopisu za paleontologiju kičmenjaka.
„Iz opšteg oblika lobanje, sasvim je očigledno da je slon pripadao Palaeolokodon, ili slonovi s pravim kljovima, među najvećim kopnenim sisarima koji su ikada živeli. Odrasli odrasli ljudi lako su stajali oko 4 metra oko ramena i težili 9– 10 tona“, kaže Zhang, paleontolog sa Odeljenja za geonauke i geografiju Univerziteta.
„Ipak, ono što je već neko vreme zbunjivalo stručnjake je to što Kašmirskoj lobanji nedostaje zadebljan, napred izbačen greben na krovu lobanje koji je tipičan za druge lobanje Palaeoloksodona pronađene u Indiji.
Tokom poslednjih decenija, ostalo je kontroverzno da li je obim razvoja ovog grebena mogao da razlikuje različite vrste Palaeolokodon i relativni položaj ovih vrsta na evolucionom stablu slonova. Međutim, nedavno istraživanje je zaključilo da je greben lobanje kod ovih izumrlih slonova postao istaknutiji sa razvojnom i seksualnom zrelošću. To znači da bi bilo moguće uporediti lobanje pojedinaca sa sličnim nivoima zrelosti, kada se uzorci mogu ostariti pregledom njihovih zuba.
„Iz veličine, umnjaka i nekoliko drugih izdajničkih karakteristika lobanje, očigledno je da je životinja bila veličanstveni slon u naponu svog života, ali nedostatak dobro razvijenog grebena lobanje, posebno u poređenju sa sa drugim zrelim muškim lobanjama iz Evrope i Indije, govori nam da ovde imamo drugačiju vrstu na rukama“, objasnio je Džang.
Umesto toga, istraživački tim je primetio kako se karakteristike kašmirske lobanje najbolje slažu sa drugom nejasnom lobanjom iz Turkmenistana proučavanom 1950-ih, za koju je predloženo da predstavlja posebnu vrstu, Palaeolokodon turkmenicus.
„Ono što je oduvek bilo zbunjujuće u vezi sa turkmenskom lobanjom je da, pored nedostatka istaknutog grba na krovu lobanje, njene druge karakteristike su veoma slične već dobro poznatoj evropskoj vrsti, P. antikuus. I to je navelo brojne stručnjake da sugeriše da je turkmenski primerak jednostavno aberantna jedinka evropske vrste“, kaže Džang.
„Ali sa kašmirskom lobanjom koja je dodata mešavini, sada postaje jasno da se za dva primerka može pretpostaviti da predstavljaju posebnu vrstu o kojoj smo ranije znali vrlo malo, sa širokom distribucijom od centralne Azije do severnog indijskog potkontinenta“, dodao je. Dr Advait Jukar, vodeći autor studije, trenutno radi u Prirodnjačkom muzeju Floride.
Merenjem razgradnje proteina u zubnoj caklini lobanje kašmirskog paleoloksodona i ispitivanjem kamenih oruđa zakopanih pored ostataka slona, tim je zaključio da lobanja iz Kašmira datira iz perioda srednjeg pleistocena, pre 300.000–400.000 godina, što je veoma slično starosti od pre turkmenska lobanja. Ovo podržava verovanje da dve lobanje predstavljaju vrstu koja se razlikuje od drugih evroazijskih paleoloksodona.
Paleoloksodon je prvi put evoluirao u Africi pre oko milion godina; ovaj rani afrički oblik imao je usko, konveksno čelo i nerazvijenost grebena lobanje. Kasniji paleoloksodon, najpoznatiji po fosilima otkrivenim u Evropi i Indiji, ima veoma široko, spljošteno čelo često povezano sa debelom grebenom koja strši napred iz krova lobanje.
Tim je stoga zaključio da sa širokim, ravnim čelom sa samo najslabijim tragom grebena lobanje, P. turkmenicus može predstavljati slabo poznatu kariku koja nedostaje koja popunjava prazninu u našem razumevanju kako su ovi čudesni praistorijski megabiljojedi evoluirali.
