Akumulacija masti u jetri je uzrokovana ishranom sa visokim sadržajem masti i gojaznošću i postaje sve češća globalna briga za zdravlje. Karakteriše ga prekomerna akumulacija masti u jetri, ovo stanje predstavlja značajan rizik za razne metaboličke poremećaje.
Dok se veći deo postojećih istraživanja fokusirao na metabolizam masti u samoj jetri, novi nalazi naglašavaju kritičnu ulogu creva u ovom složenom procesu.
Poznato je da su peptidi dobijeni iz proglukagona (PGDP), uključujući glukagon, GLP-1 i GLP-2, ključni hormoni koji regulišu metabolizam lipida u jetri. Izvedene od istog prekursora — proglukagona, prethodne studije su pokazale da su i GLP-1 i GLP-2 uključeni u akumulaciju lipida indirektno u jetri. Međutim, njihov specifični doprinos akumulaciji masti u jetri još nije u potpunosti shvaćen.
Nedavna studija, koju je vodio vanredni profesor Iusuke Seino sa Univerziteta zdravlja Fujita i objavljena u Nutrients 14. jula 2024, istražuje kako PGDP utiču na apsorpciju masti i nakupljanje masti u jetri.
Tim istraživača uključivao je vodeće istraživače g. Kokija Nišida, g. Acušija Suzukija i g. Jošikija Hiruku sa Univerziteta zdravlja Fudžita, zajedno sa g. Jošikatom Hajašijem sa Univerziteta Nagoja.
Koristeći genetski modifikovane miševe kojima nedostaje PGDP (GCGKO miševi), studija istražuje odgovor miševa na ishranu sa visokim sadržajem masti (HFD) tokom sedam dana i baca svetlo na potencijalnu novu strategiju za sprečavanje masne jetre.
„Kada smo i GCGKO miševe i kontrolne miševe podvrgli HFD-u tokom jedne nedelje, GCGKO miševi su pokazali značajno niže povećanje nivoa slobodne masne kiseline u jetri (FFA) i triglicerida, zajedno sa smanjenom težinom masnog tkiva“, kaže dr Seino.
Ovi efekti su pripisani smanjenju apsorpcije lipida putem CD36 puta u crevnom traktu, uprkos smanjenom kapacitetu sagorevanja masti (β-oksidacija) u jetri.
Pored toga, studija je otkrila niže nivoe ekspresije gena uključenih u oksidaciju FFA kod GCGKO miševa hranjenih HFD. Konkretno, nivoi mRNA Pparα (peroksizom proliferator receptor alfa) i Cd36 (klaster diferencijacije 36) su smanjeni u duodenumu, što je u korelaciji sa smanjenjem unosa masti u crevima i povećanim sadržajem fekalnog holesterola.
Ovo sugeriše da odsustvo PGDP-a sprečava masnu jetru izazvanu ishranom tako što smanjuje apsorpciju masti u crevima.
Posebno, istraživači su otkrili da je uprkos nižoj aktivnosti sagorevanja masti u jetri, primarni faktor koji sprečava akumulaciju masti smanjena apsorpcija masti iz creva. GCGKO miševi hranjeni HFD-om takođe su pokazali niže nivoe triglicerida u plazmi tokom oralnog testa tolerancije masti (OFTT), dodatno potvrđujući smanjenu apsorpciju lipida.
Štaviše, studija naglašava zamršen odnos između ishrane, hormonskih odgovora i crevne mikrobiote. GCGKO miševi hranjeni HFD pokazali su značajne promene u crevnim bakterijama, sa povećanjem parabakteroida i smanjenjem Lactobacillusa, oba povezana sa otpornošću na gojaznost. Ove promene dalje ukazuju na mogućnost dijetetskih i hormonalnih intervencija za poboljšanje zdravlja creva i metaboličke funkcije.
Dodajući dalje, dr Seino primećuje: „Ako možemo detaljnije da ispitamo kako PGDP specifično regulišu apsorpciju lipida u crevima, nadamo se da ćemo dovoljno razjasniti odnos između ishrane, hormona i crevnih bakterija da bismo preporučili ishranu koja je manje pogodna za gojaznost i bolest masne jetre“.
Govoreći o dugoročnim implikacijama njihovog istraživanja, dr Seino kaže: „U budućnosti bi se oralni dvojni antagonisti GLP-2 i glukagona mogli pojaviti kao potencijalne terapije za gojaznost i masnu jetru, posebno s obzirom na njihovu ulogu u osetljivosti na insulin i lipidima. metabolizam“.
Ukratko, ovi nalazi otvaraju put razvoju ciljanih terapija koje imaju za cilj borbu protiv ovog rastućeg zdravstvenog problema, potencijalno poboljšavajući ishode za milione ljudi pogođenih bolešću masne jetre širom sveta.
