Šef Svetske zdravstvene organizacije (SZO) Tedros Adanom Gebrejesus upozorio je da napadi na zdravstvene radnike, pacijente i ustanove „ne smeju postati norma“.
Ipak, izveštaji iz ratova širom sveta često pokazuju da su bolnice bombardovane i zdravstveni radnici napadnuti.
Povećana upotreba eksplozivnog oružja u gusto naseljenim područjima pogoršava problem jer nanosi veliku štetu civilima i kritičnoj infrastrukturi, uključujući zdravstvene ustanove. Bez obzira da li su ovi napadi ciljani ili se posmatraju kao „kolateralna šteta“, raste zabrinutost da postaju prihvaćeni deo oružanog sukoba—iako krše zaštitu datu međunarodnim pravom.
Ali da li se ovi napadi na zdravstvenu zaštitu zaista povećavaju ili samo postajemo sve bolji u njihovom dokumentovanju? Još važnije, da li svet počinje da ih doživljava kao normalne?
Prikupljanje tačnih podataka u ratnim zonama je izazov. Mnogi napadi na zdravstvenu zaštitu ostaju neprijavljeni zbog straha od odmazde ili opasnosti koje su povezane sa prikupljanjem informacija. U nekim slučajevima, objavljivanje podataka može biti osetljivo, jer ih sukobljene strane mogu koristiti da utiču na javno mnjenje ili eskaliraju tenzije.
Uprkos ovim izazovima, organizacije već godinama prate napade na zdravstvenu zaštitu, uključujući SZO, Koaliciju za očuvanje zdravlja u sukobima (SHCC) i Međunarodni komitet Crvenog krsta. Njihovi izveštaji pokazuju povećanje i učestalosti i sistematskog ciljanja zdravstvene zaštite u određenim regionima.
Najnoviji izveštaj SHCC pokazuje da je prošla godina bila najsmrtonosnija za zdravstvene radnike od kada je izveštavanje počelo pre deceniju. U 2023. godini, 480 zdravstvenih radnika je ubijeno tokom oružanog sukoba — skoro duplo u odnosu na prethodnu godinu.
U periodu od januara do septembra 2024, SZO je potvrdila skoro 700 napada na zdravstvene ustanove i osoblje samo u Ukrajini i na okupiranoj palestinskoj teritoriji. To je dovelo do više od 500 povreda i skoro 200 smrtnih slučajeva među pacijentima i zdravstvenim radnicima.
U Sudanu i Mjanmaru, bolnice i klinike i dalje su na meti, ostavljajući milione bez pristupa osnovnoj nezi.
Ovo nasilje može dovesti do skoro kolapsa zdravstvenih sistema. Na primer, do januara 2024. 84% zdravstvenih ustanova u Gazi je oštećeno ili uništeno. Ovo ostavlja ljude bez osnovne nege, pogoršava hronična stanja i omogućava nekontrolisano širenje bolesti.
Ženevske konvencije iz 1949. i njihovi Dodatni protokoli čine okosnicu međunarodnog humanitarnog prava, štiteći zdravstvene radnike, bolnice i pacijente tokom oružanog sukoba. Ovi zakoni su uspostavljeni nakon Drugog svetskog rata kako bi se obezbedilo da, čak iu vreme rata, ljudi mogu da pristupe medicinskoj nezi bez straha od napada. Svako namjerno ciljanje medicinskih službi predstavlja kršenje međunarodnog prava i, u nekim slučajevima, ratni zločin.
Danas se svaka priznata država u svetu obavezala da će poštovati ove zakone. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 2016. godine takođe usvojio rezoluciju koja osuđuje napade na zdravstvenu zaštitu i poziva na jače akcije kako bi se obezbedilo poštovanje.
Ipak, napadi na zdravstvenu zaštitu se nastavljaju. Neki od najozbiljnijih primera dogodili su se u nedavnim oružanim sukobima, gde su bolnice i klinike direktno gađane, često bez posledica po napadače. Ranije ove godine, Ukrajina je zatražila od Međunarodnog krivičnog suda da istraži napade na dečiju bolnicu u Kijevu.
Upornost ovih napada izaziva zabrinutost da li je problem slaba primena zakona ili je potrebno ažuriranje samih zakona za moderno ratovanje.
Neki pravni i medicinski stručnjaci tvrde da zakoni nisu dovoljno jaki, posebno sa porastom nedržavnih oružanih grupa kao što su milicije. Drugi smatraju da su zakoni adekvatni, ali se ne sprovode na odgovarajući način.
Sve su veći pozivi humanitarnih organizacija i organizacija za ljudska prava za jačom odgovornošću, uključujući uključivanje Međunarodnog krivičnog suda i nacionalnih sudova. Drugi predlažu širi, sistematičniji pristup koji napade na zdravstvenu zaštitu tretira kao javnozdravstveno pitanje, a ne samo pravno.
Jedan od najzabrinjavajućih aspekata ovog trenda je potencijalna normalizacija takvih napada, što znači da bi ljudi mogli da ih vide kao neizbežan deo rata.
Kada su bolnice bombardovane ili kola hitne pomoći uništena bez ikakve kazne za počinioce, to šalje poruku da su zdravstveni radnici i pacijenti prihvatljive mete. Ovo stvara okruženje u kojem cela populacija može osećati da nema bezbednog mesta za traženje nege kada im je najpotrebnija.
Moderni sukobi, koji uključuju nedržavne oružane grupe kao što su milicije — kao što smo videli na Haitiju i Centralnoafričkoj Republici — značajno doprinose ovom pitanju. Ove grupe se često ne pridržavaju međunarodnog prava.
Međutim, čak su i vlade optužene za napade na zdravstvene ustanove iako su članice Ženevskih konvencija, uključujući napade Izraela na bolnice u Gazi, Saudijske Arabije u Jemenu i Sjedinjenih Država u Avganistanu.
Kada se ovi incidenti ne susreću sa jakim posledicama, to predstavlja opasan presedan.
Neposredni uticaj ovih napada je jasan i razoran: ljudi povređeni u sukobu ili oboleli ne mogu da dobiju negu koja im je potrebna. Zdravstveni radnici, koji često prvi reaguju, direktno su ciljani, smanjujući dostupnost osnovne nege.
Uništavanje bolnica takođe remeti rutinske usluge kao što su porođaj i vakcinacija, što dovodi do smrti koje se može sprečiti i povećava rizik od izbijanja bolesti. Epidemije mipoksa u Demokratskoj Republici Kongo i poliomijelitisa u Gazi su se pogoršale jer zdravstveni radnici ne mogu bezbedno da dođu do pogođenih područja, a neophodne zalihe su uništene.
Dugoročno, ovi napadi ozbiljno pogađaju pojedince sa hroničnim stanjima kao što su dijabetes, rak ili bolesti srca, koje postaju opasne po život bez lečenja. Pored toga, veća je verovatnoća da će ljudi napustiti mesta bez zdravstvenih usluga, što doprinosi raseljenju.
Konačno, takvi napadi narušavaju poverenje u bolnice i klinike, izazivajući strah oko traženja medicinske pomoći. Vremenom, ovo može obeshrabriti ljude da dobiju negu, stvarajući efekte talasa koji štete čitavim zajednicama i usporavaju globalni zdravstveni napredak.
