Pre tri godine, Aron Džejms, komunalni radnik, izgubio je polovinu lica i ruku kada ga je udario visokonaponski električni kabl.
Prošle godine, 47-godišnjak je dobio transplantaciju lica i celog oka — prvu takve vrste. Operacija je trajala 21 sat i uključilo je 140 zdravstvenih radnika.
Džejms postiže izuzetan napredak, kao što je nedavno objavljeno u JAMA, medicinskom časopisu. Iako ne može da vidi iz transplantiranog oka, ono nastavlja da održava normalan pritisak i protok krvi — i nije se smanjilo (nešto što se dogodilo kada su prethodno pokušane transplantacije oka kod životinja). Lekari su rekli da je operacija postavila „temelj za dalji napredak i istraživanja koja su u toku“.
Iako su transplantacije lica rađene ranije, one su tek relativno nedavno ušle u istoriju hirurgije, pri čemu je prva delimična transplantacija izvršena 2005. godine, a prva potpuna transplantacija 2010. godine. Od septembra 2023. godine urađeno je 50 ovih operacija širom sveta.
Desetine hiljada transplantacija rožnjače — delimične transplantacije oka — rade se svake godine. Ali ovo je mnogo jednostavnija operacija.
Za početak, oči drže na mestu mnogi mišići nalik na trake koji pomažu da se oko pomera, a bezbroj malih krvnih sudova održava mišiće i tkiva oka u životu. Postoji i drugi daleko složeniji razlog zašto je teško presaditi oči: optički nerv.
Optički nerv prenosi električne informacije do vizuelnog korteksa mozga. Ovaj nerv je produžetak centralnog nervnog sistema, tako da uzimanje jednog oka i njegovog povezanog nerva i pokušaja da ga povežete sa drugim mozgom nije jednostavno.
Da to kažem u brojevima, to bi verovatno bio najteži posao ponovnog ožičenja koji je iko ikada preduzeo jer oko 1,2 miliona nervnih ćelija doprinosi optičkom nervu. Usklađivanje svakog od njih sa relevantnim optičkim nervom i vizuelnim korteksom mozga druge osobe je skoro nemoguće, posebno zato što verovatno postoje razlike u tačnom broju nerava koji doprinose nervu od osobe do osobe. Svaki nerv je odgovoran za malu oblast onoga što vidite, mapirajući se na određeno područje u mozgu.
Ova dolazna svetlosna energija pokreće biohemijsku kaskadu da je pretvori u električnu energiju od strane fotoreceptorskih ćelija u mrežnjači. Električna energija se prenosi u zadnji deo mozga i ugrađuje u sliku koju vidimo.
Da bi se ova složenost povećala, neke svetlosne informacije iz svakog oka završavaju na suprotnoj strani mozga kako bi se stvorila potpuna slika. A informacije se bacaju u vaše oko naopačke, tako da mozak i to popravlja radeći sa vestibularnim sistemom (sistemom u unutrašnjem uhu koji obezbeđuje ravnotežu i osećaj orijentacije) tako da sve tumačimo na pravi način.
Ćelije mrežnjače unutar oka su takođe još jedan komplikovan faktor. Oni su neverovatno delikatni i zahtevaju stalno snabdevanje krvlju. Bez kiseonika koji donosi, umiru za samo 12 minuta. Da bi rešili ovaj problem, hirurzi koji su operisali Džejmsa obezbedili su da dotok krvi u donirano oko bude održan.
Smatra se da u našem telu postoje dva nervna sistema: centralni nervni sistem, koji obuhvata mozak, kičmenu moždinu, uključujući mrežnjaču oka, i periferni nervni sistem, koji je skoro sve ostalo.
Dobro je poznato da nervi u centralnom nervnom sistemu imaju veoma ograničenu sposobnost popravljanja. Postoji mnogo dokaza o tome od miliona ljudi koji su imali traumatske povrede oka, gde je mrežnjača oštećena i rezultirala gubitkom vida.
Teško je reći. Međutim, postoje zanimljive studije na životinjama koje sugerišu da je reaktivacija embrionalnih signalnih puteva proces koji pokreće matične ćelije u našem telu dok se razvijamo da postanemo različite ćelije tela (u ovom slučaju ćelije retine) može pomoći u popravljanju nerava. Drugi kičmenjaci, kao što su tritoni i zebrice, mogu da poprave svoju mrežnjaču, čak i nakon značajnih oštećenja.
Matične ćelije su pokazale neverovatne rezultate u popravljanju slepila izazvanog oštećenjem spoljašnjeg sloja (rožnjače) oka, posebno kada je osoba oštetila jedno oko. Matične ćelije iz zdravog oka mogu se ukloniti, uzgajati u laboratoriji i zatim preneti u povređeno oko da bi se ponovo naselila i popravila oštećena rožnjača, vraćajući funkcionalnost.
Kada su oba oka povređena, mogu se koristiti donorske matične ćelije iz oka svežeg leša. Ali primalac treba da uzima imunosupresivne lekove do kraja života. Ovo može izazvati komplikacije, kao što je povećanje rizika od virusnih, bakterijskih ili gljivičnih infekcija.
Što se Džejmsa tiče, ćelije mrežnjače njegovog transplantiranog oka reaguju na svetlost i informacije se obrađuju duž vizuelnog puta. Nažalost, ovo se ne prevodi u viziju – ali tada to nikada nije bilo očekivanje.
Dakle, kada je u pitanju transplantacija celog oka, napredak je postignut, ali još uvek postoje značajne poteškoće koje treba prevazići. Ova procedura je, međutim, još jedna prekretnica na izuzetnom putu jednog čoveka i druga prekretnica u hirurškim dostignućima transplantacije.