Preživljavanje raka pluća u Aotearoa na Novom Zelandu moglo bi zavisiti od toga da li možete pristupiti lekaru opšte prakse – što postavlja pitanja o pravičnosti u zdravstvenom sistemu zemlje.
Naše novo istraživanje ispituje ishode za pacijente kojima je dijagnostikovan rak pluća preko lekara opšte prakse u odnosu na one kojima je dijagnostikovana u odeljenju hitne pomoći (ED).
Ispitujući 2.400 dijagnoza raka pluća u Vaikatu između 2011. i 2021. godine, otkrili smo da oni kojima je dijagnostikovan rak pluća nakon poseta ED imaju tendenciju da imaju bolest u kasnijoj fazi i lošije ishode u poređenju sa onima kojima je dijagnostikovan nakon upućivanja lekara opšte prakse.
Takođe smo otkrili da je dijagnoza nakon ED bila 27% veća za Maori nego ne-Maori i 22% veća za muškarce nego žene.
Ovi rezultati postavljaju važna pitanja o zdravstvenoj nejednakosti na Novom Zelandu i naglašavaju potrebu da se osigura da svi imaju pristup ranoj dijagnozi raka.
Trenutno je polovina svih opštih ordinacija zatvorila svoje knjige za nove pacijente, ostavljajući 290.000 pacijenata neupisanih i oslanjajući se na odeljenja hitne pomoći za svoju zdravstvenu negu.
Oko 80% ordinacija je zatvorilo svoje knjige za nove pacijente u nekom trenutku od 2019.
Za one koji su upisani u ordinaciju, vremena čekanja na termine su često takva da je jedina opcija da odu u ED za pomoć.
Ovo je posebno tačno u ruralnim oblastima gde bolnica može postati podrazumevani put do dijagnoze.
Rak pluća je najveći pojedinačni uzrok smrti od raka na Novom Zelandu, sa preko 1.800 godišnje. Oko 80% onih kojima je dijagnostikovan rak pluća ima uznapredovalu bolest i veoma slabe izglede za preživljavanje.
To je takođe rak sa najvećim jazom u kapitalu. Stopa smrtnosti za Maori sa rakom pluća je tri do četiri puta veća od ljudi evropskog porekla.
Iako je veliki deo ovog dispariteta posledica razlika u stopama pušenja među etničkim grupama, takođe postoje dokazi da kašnjenja u dijagnozi i lošiji pristup hirurškoj intervenciji takođe veliki utiču na stope preživljavanja.
Rak pluća obično počinje u tkivu koje oblaže disajne puteve i simptomi u početku mogu biti relativno mali – kratak dah tokom vežbanja, slab kašalj ili oštar bol tokom disanja.
Pacijenti sa ovakvim simptomima obično odlaze kod lekara opšte prakse da bi proverili da li je to nešto što treba dodatno istražiti.
Ali ako neko ne može da zakaže pregled ili ne prepozna simptome kao ozbiljne, onda će verovatno odložiti preduzimanje akcije.
Napredni simptomi raka pluća uključuju iskašljavanje krvi ili kvržice u vratu zbog limfnog širenja raka. Ljudi sa ovim alarmantnim simptomima obično idu u bolnicu na lečenje.
Naša studija potvrđuje ranije nalaze da su oni kojima je dijagnostikovana putem hitne pomoći:
Medijan preživljavanja za one koji nikada nisu išli u ED bio je 13,6 meseci, dok je medijan preživljavanja za one sa jednom posetom ED bio samo tri meseca.
Ipak, posećivanje odeljenja za hitne slučajeve ima neke prednosti. To uključuje pregled kod lekara u roku od nekoliko sati, trenutni pristup rendgenskim snimcima i, u našim velikim bolnicama, pristup definitivnom dijagnostičkom alatu za rak pluća – mašini za kompjuterizovanu tomografiju (CT).
Naša studija je pokazala da je 25% slučajeva otišlo u ED dva ili više puta u dve nedelje pre postavljanja dijagnoze. Ovo je posebno važilo za one koji su odlazili u jednu od ruralnih bolnica u Vaikatu, gde je druga ili treća poseta bila verovatnija pre nego što im se dijagnostikuje.
Jasno je da Novi Zeland još uvek ima nekoliko prepreka primarnoj zaštiti. Ovo je dovelo do prevelikog oslanjanja na odeljenja za hitne slučajeve za dijagnostikovanje raka, uprkos dugotrajnim ciljevima bržeg lečenja raka.
Malo je verovatno da će se situacija popraviti. Pristup lekarima opšte prakse se pogoršava, delom zbog povećanja naknada.
Maorski i pacifički pacijenti sa karcinomom pluća su imali manje šanse od drugih etničkih grupa da budu upisani u primarnu zdravstvenu organizaciju kada im je dijagnostikovana. Takođe je manja verovatnoća da su posetili lekara opšte prakse u tri meseca pre dijagnoze.
Učiniti negu opšte prakse dostupnijom je najefikasniji način za rešavanje nejednakosti u našoj statistici raka pluća.
Trenutno, Novi Zeland ima samo 74 lekara opšte prakse na 100.000 ljudi, u poređenju sa 110 u Australiji.
Jasno je da moramo značajno povećati broj lekara opšte prakse. Ovo je dugoročan projekat, ali treba da bude strateški cilj za zdravstveni sektor.
U međuvremenu, moramo da učinimo primarnu zaštitu dostupnijom povećanjem subvencija za pacijente i smanjenjem direktnih troškova pacijenata za odlazak kod lekara. Istovremeno, moramo bolje opremiti lekare opšte prakse sa pristupom dijagnostičkim ustanovama, uključujući i naše seoske bolnice.
