Podsaharska Afrika, koja je dom za oko 80% globalne populacije bez pristupa električnoj energiji, verovatno neće dostići cilj Ujedinjenih nacija da obezbedi pristup pouzdanoj, pristupačnoj i održivoj energiji za sve do 2030. godine. Ovaj region zaostaje u odnosu na globalne trendove, uprkos napretku u proteklih nekoliko decenija. Dok je na globalnom nivou pristup električnoj energiji porastao sa 79% u 2000. godini na 90% u 2019, u podsaharskoj Africi je taj rast bio znatno skromniji – sa 26% na 47%, prema podacima Svetske banke.
Predviđa se da će, ako se trenutni trendovi priključivanja na električnu mrežu i rasta populacije nastave, region imati više od 400 miliona ljudi bez struje do 2030. godine. Većina njih živi u ruralnim područjima, gde je pristup infrastrukturi, uključujući električnu energiju, najograničeniji. Ovaj nedostatak pristupa ima dubok uticaj na kvalitet života, ograničavajući pristup osnovnim uslugama poput zdravstvene zaštite, obrazovanja i vode, ali i sprečavajući integraciju stanovništva u digitalnu globalnu ekonomiju.
Pored toga, i tamo gde postoji pristup električnoj energiji, nepouzdanost snabdevanja predstavlja veliki problem. Podaci iz 2022. godine pokazuju da samo 43% Afrikanaca koji imaju pristup električnoj energiji imaju pouzdano snabdevanje koje funkcioniše većinu ili sve vreme. Prekidi u snabdevanju su česti, posebno u ruralnim sredinama, a većina afričkih zemalja se bori s nesigurnim snabdevanjem. Samo dve zemlje u podsaharskoj Africi — Angola i Bocvana — imaju stabilne mreže bez značajnih prekida. Prekidi u snabdevanju često primoravaju domaćinstva i preduzeća da koriste skupe i zagađujuće generatore na fosilna goriva.
Solarna energija, posebno u formi vanmrežnih sistema, često se promoviše kao rešenje za problem energetske nesigurnosti u Africi. Solarni sistemi van mreže omogućavaju pristup energiji bez potrebe za izgradnjom velike infrastrukture, kao što su prenosne i distributivne mreže. Prema istraživanjima, na mnogim lokacijama solarni sistemi su najekonomičnije rešenje, a mogu biti ključ za obezbeđivanje pouzdane energije u udaljenim ruralnim područjima.
Međutim, dosadašnja istraživanja mogla su potceniti potencijal solarne energije van mreže. Naime, nova studija, u kojoj je korišćen sofisticiraniji pristup procene troškova različitih tehnologija pristupa energiji, ukazuje na veći potencijal ove tehnologije, naročito kada se uzmu u obzir nepouzdanost nacionalnih mreža i uticaji politika cena ugljenika. Ova istraživanja koriste modeliranje energetskih sistema sa prostornim podacima, omogućavajući preciznu procenu pouzdanosti i troškova različitih izvora energije u širokim geografskim područjima.
Istraživanje se fokusiralo na 43 zemlje podsaharske Afrike, uključujući Nigeriju i Mozambik, gde je situacija posebno izazovna. U Nigeriji, na primer, čak 55 miliona ljudi, ili oko 20% stanovništva, neće imati pristup električnoj energiji do 2030. godine. U nekim scenarijima, solarna energija van mreže pokazuje se kao najjeftinije rešenje za između 5% i 60% tih ljudi, u zavisnosti od njihovih potreba za energijom. Pri nižim nivoima potrošnje (oko 200 Vh dnevno), solarna energija je povoljnija od tradicionalnih mreža, ali pri višim nivoima potrošnje (npr. 3.400 Vh dnevno), tradicionalne mreže postaju neophodne za zadovoljavanje potreba.
U Mozambiku, više od 16 miliona ljudi, ili 40% stanovništva, moglo bi ostati bez pristupa električnoj energiji do 2030. godine. Solarni sistemi van mreže su se pokazali kao najjeftinija opcija za između 28% i 88% stanovništva bez pristupa, u zavisnosti od nivoa potražnje. Takođe, uvođenje cena ugljenika bi moglo dodatno povećati privlačnost solarnih sistema, naročito za one sa većim energetskim potrebama.
Ovi nalazi ističu važnost lokalizovanog pristupa energetskoj politici u Africi. Politike koje promovišu solarnu energiju i bolje upravljanje pouzdanošću snabdevanja mogle bi značajno poboljšati kvalitet života za milione ljudi. Takođe, uz primenu tržišta ugljenika i subvencija, solarna energija van mreže mogla bi postati pristupačnija i održivija opcija za mnoge zajednice u podsaharskoj Africi.
Energetska politika koja uzima u obzir specifične potrebe pojedinih zemalja i regiona, zajedno sa inovativnim tehnologijama poput solarnih sistema van mreže, mogla bi biti ključ za postizanje univerzalnog pristupa energiji u Africi. Međutim, trenutni trendovi ukazuju da će, bez dodatnih napora, milioni Afrikanaca i dalje ostati u mraku do 2030. godine.
