Kao što svako ko je proveo vreme u sedlu zna, jahanje konja može biti teško za vaše telo. Ali može li to promeniti način na koji vaš kostur izgleda?
Odgovor, prema arheolozima sa Univerziteta Kolorado Boulder: Komplikovano je. U novoj studiji, tim se oslanjao na širok spektar dokaza – od medicinskih studija savremenih konjanika do zapisa ljudskih ostataka hiljadama godina.
Istraživači su zaključili da jahanje može, u stvari, ostaviti trag na ljudskim skeletima, kao što je suptilna promena oblika zgloba kuka. Ali takve promene same po sebi ne mogu definitivno da otkriju da li su ljudi jahali konje tokom svog života. Mnoge druge aktivnosti, čak i sedenje u dužem vremenskom periodu, takođe mogu da transformišu ljudske kosti.
„U arheologiji, nestaje malo slučajeva u kojima možemo nedvosmisleno povezati određenu aktivnost sa promenama skeleta“, rekla je Loren Hosek, vodeći autor studije i docent na Odseku za antropologiju na CU Boulderu.
Ona i njene kolege objavile su svoje nalaze 20. septembra u časopisu Napredak nauke.
Rezultati mogu imati implikacije za istraživače koji proučavaju poreklo kada su ljudi prvi put pripitomili konje – a takođe dovode u sumnju dugogodišnju teoriju u arheologiji poznatu kao hipoteza Kurgan.
Istraživanje leži u središtu onoga što je među starim debatama u arheologiji, rekao je Vilijam Tejlor, koautor nove studije i kustos arheologije u Prirodnjačkom muzeju CU.
On je objasnio da najraniji, nepobitni dokazi o tome da ljudi koriste konje za transport potiču iz regiona oko Uralskih planina u Rusiji. Tamo su naučnici otkrili konje, uzde i kočije koje datiraju pre oko 4.000 godina.
Ali hipoteza Kurgana, koja se pojavila početkom 20. veka, tvrdi da je bliska veza između ljudi i konja počela mnogo ranije. Zagovornici veruju da su oko četvrtog milenijuma pre nove ere drevni ljudi koji su živeli u blizini Crnog mora zvani Jamnaja prvi put počeli da galopiraju na konjima po Evroaziji. U tom procesu, priča se, možda su proširili primordijalnu verziju jezika koji će kasnije evoluirati u engleski, francuski i još mnogo toga.
„Mnogo našeg razumevanja i drevnog i modernog sveta zavisi od toga kada su ljudi počeli da koriste konje za prevoz“, rekao je Tejlor. „Decenijama je postojala ideja da je distribucija indoevropskih jezika, na neki način, povezana sa pripitomljavanjem konja.
Nedavno su naučnici ukazali na ljudske ostatke iz kulture Jamnaja koji datiraju iz oko 3500. godine p.n.e. kao ključni dokaz koji podržava hipotezu Kurgana. Grupa je tvrdila da su ovi drevni narodi pokazali dokaze habanja na svojim skeletima koji su verovatno bili posledica jahanja konja.
Ali, u novoj studiji, Hosek i Tejlor tvrde da priča nije tako jednostavna.
Hosek je proveo dosta vremena proučavajući ljudske kosti kako bi naučio lekcije o prošlosti. Ona je objasnila da skelet nije statičan, ali može da se pomera i menja oblik tokom života pojedinca. Ako povučete mišić, na primer, reakcija može da se pojavi na mestu gde se mišić pričvršćuje za osnovnu kost. U nekim slučajevima, kost može postati poroznija ili se mogu formirati izbočeni grebeni.
Čitanje ovakvih tragova, međutim, u najboljem slučaju može biti mutno. Zglob kuka je jedan primer.
Hosek je primetio da kada savijate noge u kuku tokom dužeg vremenskog perioda, uključujući i tokom dugih jahanja konja, lopta i utičnica zgloba kuka mogu se trljati duž jedne ivice. Vremenom, to trljanje može dovesti do toga da okrugla utičnica kuka postane više izdužena ili ovalnog oblika. Ali, rekla je ona, druge aktivnosti mogu izazvati istu vrstu izduženja.
Arheološki dokazi pokazuju da su ljudi koristili stoku, magarce, pa čak i divlje magarce za transport u nekim oblastima zapadne Azije vekovima pre nego što su prvi put pripitomili konje. Drevni narodi su verovatno uprezali ove zveri da vuku zaprežna kola ili čak manja vozila na dva točka koja su ličila na kočiju.
„Vremenom, ovaj ponavljajući, intenzivan pritisak od te vrste guranja u savijenom položaju mogao bi da izazove promene skeleta“, rekao je Hosek.
Videla je slične promene, na primer, na skeletima katoličkih časnih sestara iz 20. veka. Nikada nisu jahali konje, ali su se dugo vozili kočijama po američkom zapadu.
Na kraju, Hosek i Tejlor kažu da se ljudski ostaci sami po sebi ne mogu koristiti za označavanje datuma kada su ljudi prvi put počeli da jašu konje – barem ne sa trenutno dostupnom naukom.
„Ljudski skeleti sami po sebi neće biti dovoljan dokaz“, rekao je Hosek. „Moramo da povežemo te podatke sa dokazima koji dolaze iz genetike i arheologije, kao i gledanjem ostatka konja.
Tejlor je dodao da slika ne izgleda dobro za hipotezu Kurgana:
„Bar za sada, nijedan od ovih dokaza ne sugeriše da su ljudi iz Jamnaje imali domaće konje.“
