Zamislite svet pre 14.000 godina, dok se led povlači i vi, kao iskusan mornar, istražujete istočne obale Sredozemlja. Vaše selo pati od nestašice hrane, ali ste spremni na rizik, tražeći nova područja bogata resursima. Jednog dana, dok plovite dalje nego ikada ranije, u daljini se pojavljuje obris ostrva – Kipra. Pristajete sa svojim saputnicima i otkrivate svet prepun neobičnih stvorenja: malih nilskih konja i slonova veličine konja, koji vam izgledaju kao igračke. Njihova brojnost vas oduševljava, a kao lovci u potrazi za hranom, lako obarate nekoliko životinja, nesvesni da ste deo događaja koji će promeniti ovaj ekosistem zauvek.
Ova scena verovatno ilustruje prvi dolazak ljudi na Kipar, tokom prelaska iz pleistocena u holocen. Kipar, tada šumovito ostrvo puno divljih životinja, postao je dom patuljastim verzijama većih kontinentalnih vrsta, poput nilskih konja (Phanourios minor) i slonova (Palaeoloxodon cypriotes). Ove vrste su evoluirale u manja stvorenja zbog ograničenih resursa na ostrvu i odsustva velikih predatora. Nažalost, dolazak ljudi doneo je kraj ovoj delikatnoj ravnoteži.
Ostrvska patuljastost, fenomen gde velike životinje evoluiraju u manje verzije zbog izolovanih ekosistema, bila je česta na mediteranskim ostrvima poput Malte, Sicilije, Sardinije i Krita. Na Kipru su patuljasti nilski konji i slonovi postali simbol ove evolucijske pojave, prilagođavajući se specifičnim uslovima ostrva. Međutim, njihov opstanak bio je krhak, posebno u svetlu dolaska novih predatora – ljudi.
Dugo se verovalo da ljudska populacija nije odgovorna za izumiranje ovih vrsta. Neki stručnjaci su tvrdili da su slonovi i nilski konji izumrli pre nego što su prvi ljudi kročili na Kipar, ili da je broj ljudi bio premali da bi imao značajan uticaj. Međutim, nedavne studije pokazale su da su ljudi stigli na Kipar pre oko 14.000 godina, pre nego što su te vrste izumrle, i da su ubrzo povećali svoju populaciju na nekoliko hiljada.
Novo istraživanje pokazuje da su ovi rani ljudi, iako malobrojni, mogli lako dovesti do izumiranja patuljastih slonova i nilskih konja u roku od samo 1.000 godina. Matematički modeli sugerišu da je ljudska aktivnost, uključujući lov i potražnju za hranom, mogla značajno smanjiti populaciju ovih životinja. Čak i relativno mala ljudska zajednica mogla je drastično promeniti ekosistem ostrva, posebno u periodima klimatskih promena i smanjenja resursa.
Kipar nudi jednostavan, ali značajan primer kako su ljudske populacije, čak i u malom broju, mogle destabilizovati lokalne ekosisteme. Ova studija pomaže da razumemo ulogu ljudi u izumiranju megafaune širom sveta, posebno na izolovanim ostrvima. Razaranje ovih ekosistema, delom zbog lova i promena u okruženju, pokazuje kako čak i relativno male zajednice mogu nepovratno promeniti prirodnu ravnotežu.
