Fosilno nalazište Hameršmide u južnoj Nemačkoj dalo je nalaze od pre oko 11,5 miliona godina koji su ponovo napisali evolucionu istoriju. Jedina vrsta medveda koja je do sada otkrivena na tom mestu bila je rođak džinovske pande. Njegova ishrana je, međutim, više ličila na mešovitu ishranu današnjih mrkih medveda.
Međunarodni istraživački tim iz Hamburga, Frankfurta, Madrida i Valensije na čelu sa profesoricom Madelaine Bohme iz Senckenberg centra za ljudsku evoluciju i paleoekologiju na Univerzitetu u Tibingenu otkrio je ovo u svojoj studiji o ishrani i životnim navikama 28 vrsta predatora iz Hammerschmiedea. koji su od tada izumrli.
Dve publikacije o istraživanju ovih nalaza objavljene su u časopisima Papers in Palaeontologi i Geobios .
Hammerschmiede je postao poznat 2019. nakon otkrića najranijeg, otprilike 11,5 miliona godina starog velikog majmuna koji je bio prilagođen za uspravno hodanje, Danuvius guggenmosi. Najnovija iskopavanja koja je vodila Madlen Beme na tom mestu otkrila su izuzetnu raznolikost od 166 fosilizovanih vrsta.
„Takav cvetajući ekosistem nudi mnoštvo ekoloških niša za vrste koje žive u njemu“, kaže Beme. Mnoge životinje živele su i u vodi i na kopnu, ili su mogle da se penju na drveće. „To je značilo da su se mogli prilagoditi šumovitom rečnom pejzažu koji je u to vreme bio u regionu“, kaže Beme.
Jedina vrsta medveda u Hammerschmiedeu — nazvana Kretzoiarctos beatrik — smatra se najstarijim predkom moderne džinovske pande, pošto oblik i sastav njenih zuba imaju sličnosti sa zubima pandi, koje ne jedu gotovo ništa osim bambusa. Kretzoiarctos beatrik je bio manji od modernih mrkih medveda, ali je težio više od 100 kilograma.
„Današnje džinovske pande su deo grupe mesoždera u zoološkoj taksonomiji, ali u stvari žive isključivo na biljkama. Specijalizovali su se za ishranu tvrdog povrća, tačnije od bambusa“, izveštava dr Nikolaos Kargopulos sa Univerziteta u Tibingen i Univerzitet u Kejptaunu, vodeći autor novih studija. Naučno je zanimljivo kako su se ove pande – koje su prvobitno bile mesožderi – prilagodile tako ekstremnoj ishrani biljojeda, dodao je Kargopulos.
U prvoj studiji, istraživački tim je istraživao ishranu Kretzoiarctosa koristeći makro- i mikromorfologiju pronađenih zuba.
Na makro nivou, oblik zuba se menja u zavisnosti od njihove uloge u preradi hrane, što daje indikaciju opštih primarnih izvora hrane životinje. Na mikro nivou površine zuba mogu se naći ogrebotine i udubljenja koje su uzrokovane kontaktom čestica hrane sa zubom.
„Karakteristike ovih površinskih promena mogu dati tragove o prehrambenim navikama životinje u kratkom periodu pre njene smrti“, kaže naučnik.
Istraživački tim je uporedio makro- i mikromorfologiju zuba Kretzoiarctosa sa zubima mrkih medveda, polarnih medveda, južnoameričkih medveda sa naočarima i današnjih džinovskih pandi i izumrlih džinovskih pandi. Zaključili su da medved iz Hameršmida nije specijalizovan za tvrde biljke poput moderne pande, ali niti je bio čist mesožder poput polarnog medveda.
Ishrana izumrlih vrsta je više ličila na ishranu modernog smeđeg medveda i sadržala je i biljne i životinjske elemente. „Ovi rezultati su važni za naše razumevanje evolucije medveda i razvoja biljojedi kod džinovskih pandi. Ispostavilo se da je Kretzoiarctos beatrik, najstarija od pandi, bio generalista. Specijalizacija u ishrani pande je nastala tek kasno u njenoj evoluciji “, kaže Beme.
Pored pande, još 27 vrsta predatora pronađeno je u Hameršmiedu, izvještavaju istraživači u drugoj studiji. Predatori se kreću od sićušnih životinja nalik lasicama koje su bile manje od kilograma, sve do velikih hijena i sabljozutih tigrova koji su težili više od 100 kilograma.
„Njihovi primarni izvori hrane bili su veoma raznoliki: bilo je čistih mesoždera kao što je sabljozubi tigar, riboždera poput vidre i kostoždera kao što je hijena. Nekoliko drugih vrsta kao što su panda i kuna hranile su se oportunistički na biljke i životinje različitih veličina“, kaže Kargopulos.
Ove nove vrste su takođe bile veoma različite u izboru staništa. „Životinje nalik vidri bile su dobri plivači; medvedi, hijene i drugi ostali su na zemlji ili živeli u jazbinama poput tvorova. Zapanjujuće veliki broj vrsta su bile penjačice na drveće poput kuna, mačke nalik na životinje, geneti i crvene pande “, objašnjava Kargopulos.
„Tako raznolika populacija predatora nije samo izuzetno retka u fosilnom smislu; jedva da postoji moderno stanište sa sličnim velikim brojem vrsta“, kaže Beme. Ova raznolikost vrsta na vrhu lanca ishrane ukazuje na to da je ekosistem Hammerschmiede morao funkcionisati izuzetno dobro.
U stvari, postoje čak i vrste koje su napredovale jedna pored druge, iako su zauzimale veoma slične niše, kaže istraživač. „Na primer, postoje četiri različite životinje slične vidri, približno iste veličine i vrste ishrane. Obično bi se takmičile za prirodne resurse u svom okruženju. Ali izgleda da su resursi Hameršmida bili dovoljno bogati da zadovolje potrebe svake vrste“.
