Placebo su inertni tretmani za koje se generalno ne očekuje da utiču na biološke puteve ili poboljšaju fizičko zdravlje osobe. Ali svaki put iznova, neki pacijenti navode da se osećaju bolje nakon uzimanja placeba. Doktori i naučnici sve više prepoznaju da umesto da odbacuju placebo kao običan trik, oni mogu da pomognu pacijentima tako što će iskoristiti svoju moć.
Da bi se maksimizirao uticaj placebo efekta i osmislile pouzdane terapijske strategije, istraživačima je potrebno bolje razumevanje kako on funkcioniše. Sada, sa novim životinjskim modelom koji su razvili naučnici sa Instituta McGovern na MIT-u, oni će moći da istraže neuronska kola koja leže u osnovi sposobnosti placeba da izazovu ublažavanje bolova.
„Interakcija mozga i tela ima mnogo potencijala, na način koji mi ne razumemo u potpunosti“, kaže Fan Vang, profesor mozga i kognitivnih nauka sa MIT-a i istraživač na Institutu McGovern. „Stvarno mislim da je potrebno više napora da se razume placebo efekat, u bolovima i verovatno u mnogim drugim stanjima. Sada imamo snažan model za ispitivanje mehanizma kola.“
U izdanju časopisa Current Biologi od 5. septembra 2024., Vang i njen tim izvještavaju da su izazvali snažno placebo ublažavanje bola kod miševa aktiviranjem neurona koji potiskuju bol u mozgu dok su miševi u specifičnom okruženju, čime su podučavali životinje da se osećaju bolje kada su u tom kontekstu.
Nakon njihovog treninga, samo postavljanje miševa u to okruženje dovoljno je da se suzbije bol. Eksperimenti tima pokazuju da ovaj placebo efekat zavisan od konteksta ublažava i akutni i hronični bol.
Kontekst je kritičan za placebo efekat. Iako pilula može pomoći pacijentu da se oseća bolje kada to očekuje, čak i ako je napravljena samo od šećera ili skroba, čini se da nije samo pilula ta koja postavlja ta očekivanja, već ceo scenario u kome se pilula uzima . Na primer, boravak u bolnici i interakcija sa lekarima može doprineti pacijentovoj percepciji nege, a ovi društveni faktori i faktori životne sredine mogu učiniti placebo efekat verovatnijim.
Postdoktori MIT-a Bin Chen i Nitsan Goldstein koristili su vizuelne i teksturne znakove da definišu određeno mesto. Zatim su aktivirali neurone koji potiskuju bol u mozgu dok su životinje bile u ovoj „kutiji za ublažavanje bolova“.
Ti neuroni koji potiskuju bol, a koje je Vangova laboratorija otkrila pre nekoliko godina, nalaze se u centru za obradu emocija u mozgu koji se zove centralna amigdala. Ekspresijom kanala osetljivih na svetlost u ovim neuronima, istraživači su uspeli da potisnu bol svetlošću u kutiji za ublažavanje bolova i ostave neurone neaktivnim kada su miševi bili u kontrolnoj kutiji.
Životinje su naučile da preferiraju kutiju za ublažavanje bolova u odnosu na druga okruženja. A kada su istraživači testirali njihov odgovor na potencijalno bolne stimuluse nakon što su uspostavili tu vezu, otkrili su da su miševi manje osetljivi dok su bili tamo.
„Samo time što smo bili u kontekstu koji su povezivali sa supresijom bola, videli smo da je bol smanjen – iako zapravo nismo aktivirali te neurone [koje suzbijaju bol“, objašnjava Goldstein.
Neki naučnici su uspeli da izazovu placebo ublažavanje bolova kod glodara tretiranjem životinja morfijumom, povezujući ekološke znakove sa supresijom bola izazvanom lekovima sličnom načinu na koji je Vangov tim uradio direktnim aktiviranjem neurona koji potiskuju bol.
Ovaj pristup zasnovan na lekovima najbolje funkcioniše za postavljanje očekivanja za olakšanje akutnog bola; njegov placebo efekat je kratkotrajan i uglavnom neefikasan protiv hroničnog bola. Tako su Vang, Čen i Goldštajn bili posebno zadovoljni kada su otkrili da je njihov projektovani placebo efekat efikasan za ublažavanje i akutnog i hroničnog bola.
U svojim eksperimentima, životinje koje su iskusile preosetljivost izazvanu hemoterapijom na dodir pokazale su preferenciju za kutiju za ublažavanje bolova koliko i životinje koje su bile izložene hemikaliji koja izaziva akutni bol, nekoliko dana nakon njihovog početnog kondicioniranja. Kada su tamo, njihova osetljivost na bol izazvana hemoterapijom je eliminisana; nisu pokazivali više osetljivosti na bolne stimuluse nego što su imali pre primanja hemoterapije.
Jedno od najvećih iznenađenja došlo je kada su istraživači vratili pažnju na neurone koji suzbijaju bol u centralnoj amigdali koje su koristili da izazovu ublažavanje bolova. Sumnjali su da bi se ti neuroni mogli ponovo aktivirati kada se miševi vrate u kutiju za ublažavanje bolova.
Umesto toga, otkrili su da su nakon početnog perioda kondicioniranja ti neuroni ostali tihi. „Ovi neuroni se ne aktiviraju ponovo, ali izgleda da miševi više ne boluju“, kaže Vang. „Dakle, to sugeriše da se ovo sećanje na dobro osećanje prenosi negde drugde.“
Goldstein dodaje da negde mora postojati neuronsko kolo koje suzbija bol i koje se aktivira kontekstima povezanim sa ublažavanjem bola – a novi placebo model tima postavlja istraživače da istražuju te puteve.
Dublje razumevanje tog kola bi moglo omogućiti kliničarima da primene placebo efekat — sam ili u kombinaciji sa aktivnim tretmanima — kako bi bolje upravljali bolom pacijenata u budućnosti.
