Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorila je da su deca, trudnice i ljudi sa slabim imunološkim sistemom izloženi većem riziku od izbijanja mipoksa u Demokratskoj Republici Kongo. Izveštaji potvrđuju da deca mlađa od 5 godina čine 39% svih slučajeva u zemlji, a bebama od 2 nedelje dijagnostikuje se ova virusna bolest.
Nadia Adjoa Sam-Agudu, stručnjak za pedijatrijske zarazne bolesti, objašnjava kako mpoks može biti opasan za decu i šta se mora učiniti da se ona zaštite.
Zbog sukoba, političke nestabilnosti i nesigurnosti, veliki delovi DRC-a nisu imali stabilne, dosledne, održive zdravstvene odgovore ili zdravstvenu prevenciju. Kao rezultat toga, teško je kontrolisati zarazne bolesti kao što je mpoks.
Pored toga, deca u bilo kom okruženju zaraze već su ranjiva s obzirom na njihov nezreo i još uvek u razvoju imuni sistem, posebno mlađa od 5 godina.
U radu o pedijatrijskom mpoksu, moje kolege i ja smo izvestili da su deca u Africi bila mnogo ranjivija na infekciju virusom majmunskih boginja nego deca drugde. Oko 2% zaraženih u svetu bilo je mlađe od 18 godina, dok su deca u Africi činila skoro 40% slučajeva.
Ove statistike su rezultat kombinacije stvari: života u zemlji u kojoj je mpoks stalno prisutan (endemski), izlaganja kroz kontakt sa životinjama i neimanja koristi od vakcine. Vakcina protiv velikih boginja je efikasna protiv mpoksa, ali je ukinuta 1980. nakon što su velike boginje iskorenjene, tako da niko rođen nakon toga u DRC-u ili drugim afričkim zemljama nije vakcinisan protiv mpoks-a. Ovo je i dalje tačno, čak i nakon globalne epidemije.
Nova varijanta koja kruži u DRC-u – Clade Ib – ima genetske promene koje su povezane sa kontinuiranim prenosom sa čoveka na čoveka, za koji se smatra da pokreće trenutne epidemije u DRC-u i istočnoj Africi. Štaviše, trenutni izveštaji SZO ukazuju na to da je Clade Ib takođe povezan sa seksualnim kontaktom i pogađa uglavnom odrasle, posebno muškarce koji imaju seks sa muškarcima i seksualne radnice.
To je Clade Ia, ranije poznati cirkulišući virus, koji značajno utiče na decu. Naravno, adolescenti (oni između 10 i 19 godina) mogu biti uhvaćeni u sredini i predstavljeni u brojevima slučajeva i za Clade Ia i Ib.
Ali važno je napomenuti da su deca bila podložna mipoksu od prvog prijavljenog slučaja u DRC-u 1970. godine. Taj konkretan slučaj bio je 9-mesečni dečak.
U to vreme, kontakt sa životinje na čoveka bio je češći način prenošenja mpoksa — na kraju krajeva, to je zoonoza. Studije i izveštaji sugerišu da su, istorijski gledano, deca bila podložnija mipoksu zbog veće izloženosti divljim životinjama, na primer, različitim vrstama majmuna i glodara u ruralnim i šumskim područjima.
Ne, nije neobično.
Deca se rađaju sa imunološkim sistemom koji se još uvek razvija.
Kada navrše oko pet godina, imaju dovoljno vremena i izloženosti bolesti (ili vakcinama) da učine svoj imuni sistem snažnijim i izgrade adekvatnu imunološku zaštitu.
Deca u DRC-u su posebno osetljiva na bolesti koje se mogu sprečiti vakcinom jer zemlja ima prilično niske stope vakcinacije dece. U 2021. godini, otprilike 19,1% dece u DRC između 12 i 23 meseca nikada nije vakcinisano protiv bolesti kao što je veliki kašalj; idealna pokrivenost vakcinom je 95%.
To takođe znači da su deca u DRC-u podložnija visoko zaraznim i opasnim bolestima, poput morbila. Izbijanje ili porast slučajeva zaraze morbila je rani pokazatelj da je zdravstveni sistem pokvaren. To je zato što je za kontrolu malih boginja potreban veoma visok nivo imuniteta stada – kada je dovoljno ljudi u populaciji imuno na bolest, što otežava širenje bolesti na one koji nisu imuni. Jednom kada nivoi imunizacije padnu – kao u okruženju sukoba ili drugih humanitarnih hitnih slučajeva – počinju da se pojavljuju infekcije morbila. Njihovo zadržavanje zahteva ogromne napore u vezi sa vakcinacijom.
Vodene boginje i malarija su druge bolesti kojima su deca podložnija zbog njihovog nezrelog i još uvek u razvoju imunološkog sistema.
Prvo, deca moraju biti posebno usmerena na zaštitu. To je zato što su oni primarna populacija zabrinutosti koja može razviti tešku i fatalnu bolest.
Drugo, zdravstveni sistem i zdravstveni radnici moraju što je više moguće olakšati da roditelji ili staratelji dovedu decu. Ovo uključuje rešavanje neprijatnosti koje napuštaju svoje zajednice da traže negu.
Treće, stigma povezana sa mpoks-om se mora pozabaviti. Roditelji i staratelji možda nerado traže negu zbog stigme i negativnog tretmana koji mogu dobiti. Lezije na koži su prilično uočljive za mpoks i nažalost izazivaju negativnu pažnju i tretman društva i zdravstvenih radnika. Mediji, uključujući međunarodne medije, su se bavili ovim – posebno za afričke ljude sa mipoksom – i to treba da prestane.
Konačno, program vakcinacije fokusiran na decu treba da se primeni kako bi se sprečio prenos. Ali postoje veliki izazovi.
Prvo, vakcina protiv mpoks vakcine koju je odobrila SZO iu većini zemalja sa pristupom tokom globalne epidemije 2022. i do danas je MVA-BN vakcina (Jinneos), koja nije odobrena za decu mlađu od 18 godina. MVA-BN čini ogromnu većinu tekućih donacija vakcina afričkim zemljama. Japanska LC16 vakcina se koristila za decu od 1 do 7 godina, ali može zahtevati odobrenja za upotrebu ili ispitivanja među decom van Japana.
Pored toga, deci su hitno potrebne rutinske vakcine da bi se zaštitile od drugih bolesti kao što su boginje, vodene boginje, meningitis ili dečija paraliza. Ovo će osigurati da ih ne pogodi više bolesti dok su još uvek veoma ranjivi. To daje njihovom imunološkom sistemu veće šanse u borbi protiv mipoksa.
Ovo je možda teško uraditi, posebno u kući, ali dete treba da bude izolovano da bi se minimizirao prenos sa čoveka na čoveka. Bilo je izvesnih obećanja o lekovima koji direktno leče mpoks infekciju, ali nedavni rezultati tecovirimata i Clade I mpoks-a bili su razočaravajući.
Sledeći korak je lečenje simptoma i sprečavanje komplikacija. Najčešće manifestacije kod pedijatrijskog mpoksa su osip, groznica i uvećani limfni čvorovi, a najčešći uzrok komplikacija je sekundarna bakterijska infekcija.
Posebno je važno da se lezije kože tretiraju kako bi se sprečila sekundarna infekcija. Opasnost je u infekciji mpoks lezija. Ako se ne leči, infekcija se može razviti u sepsu. Ovo je potencijalno fatalna infekcija krvotoka koja može uticati na funkciju jednog ili više organa. Izveštaji o smrtnosti dece u DRC-u obično su sepsa. Pravilna nega rana i antibiotici su važna preventivna sredstva.
Paralelno sa ovim, moraju se preduzeti koraci koji će pomoći poboljšanju opšteg zdravlja i blagostanja deteta. Na primer, ako je dete neuhranjeno, potrebna mu je terapeutska ishrana koja odgovara uzrastu kako bi se bolje borila protiv mipoksa i drugih infekcija.
Deca u afričkim zemljama sa endemskim mpoksom suočavaju se sa epidemijama sa malo ili nimalo pristupa pedijatrijskim vakcinama i efikasnim antivirusnim tretmanima. U tom kontekstu, najvažnije stvari su ishrana, završetak rutinskih imunizacija i prevencija sekundarne infekcije. Ovo zahteva zgodan pristup nezi i podršci zasnovanoj na dokazima bez stigme za decu i njihove roditelje ili staratelje.
