Finska je sedmu godinu zaredom najsrećnija nacija na svetu — ali šta to zapravo znači — i da li vlade mogu da donesu zakone u skladu sa tim?
„Obično kada govorite o sreći i blagostanju, mislite na istu stvar. Ali u naučnom kontekstu, oboje su prilično nejasni. Naučnici zapravo koriste preciznije konstrukte kao što je zadovoljstvo životom (ovo je metrika u kojoj je Finska na vrhu svet) i pozitivna osećanja“, kaže docent Frank Martela sa finskog Univerziteta Aalto. Njegova nova teorija blagostanja objavljena je 26. jula u časopisu Pregled ličnosti i socijalne psihologije.
Martela tvrdi da ako možemo da prevaziđemo nejasnoću „blagostanja“, na sličan način pretvarajući ga u precizniji i merljiviji konstrukt, poboljšavamo naše šanse da preokrenemo dominantne i potencijalno štetne ekonomske metrike za napredak.
„Ekonomija je na kraju samo sredstvo za prevođenje prirodnih resursa i ljudskog rada u blagostanje. Da bi se izbeglo da rep maše psom, fokus bi trebalo da bude na pokazateljima blagostanja, a ne samo na ekonomskim“, kaže Martela.
Globalna politička fiksacija za BDP i ekonomski rast ne samo da brka sredstva sa ciljevima, kaže finski istraživač, već može biti i opasno kontraproduktivna. Ekonomski rast se sve više prepoznaje kao prepreka najhitnijem izazovu čovečanstva: obezbeđivanju planete pogodne za život u budućnosti.
Da bismo došli do bolje definicije blagostanja, moramo početi sa razumevanjem ljudske prirode i osnovnih potreba koje iz nje proizilaze. Martelin najnoviji rad identifikuje ljudsko stanje kao jedno od „imati, voleti i raditi“ u tome što svi imamo osnovne fizičke potrebe (imati), društvene potrebe (voleti) i potrebe koje se odnose na delovanje (činjenje).
„Potrebni su nam hrana, voda i sklonište, ali takođe moramo da budemo prihvaćeni, da imamo brižne međusobne odnose i osećaj autonomije i majstorstva u našim aktivnostima“, kaže on. „Ključno pitanje za naše vreme je kako zadovoljiti ove potrebe za što više ljudi na globalnom nivou, radeći to na ekološki održiv način, bez prevazilaženja planetarnih ograničenja.
Održivost se prečesto predstavlja kao odvojeni elementi: ekološka, ekonomska i socijalna održivost. Ovo je greška, kaže Martela, jer su tri komponente jasno međusobno zavisne. Dok ekologija postavlja granice za sve naše akcije, naši ekonomski i društveni sistemi imaju samo instrumentalnu vrednost: oni su načini transformacije resursa životne sredine i ljudskog rada u dobrobit, što treba shvatiti kao pravu metu vlade.
„Ako su planetarne granice prekoračene, sadašnji prosperitet se proizvodi na način koji ugrožava buduće generacije. Održiv ekonomski sistem je onaj koji omogućava budućim generacijama da napreduju“, kaže on. On priznaje važnost praćenja i ekonomskih pokazatelja. Međutim, čak iu situacijama kada vlade moraju da smanje budžet, indikatori blagostanja mogu pomoći.“
„Pomoću merenja blagostanja mogu se identifikovati usluge koje proizvode najviše i najmanje blagostanja za novac, ciljajući smanjenje na ove druge. Ovo omogućava vladama da naprave rezove koji najmanje štete blagostanju ljudi“, kaže on.
„Srećom, bilo je pozitivnih pomaka u poslednjih petnaest godina i sve više vlada je zainteresovano za to kako bi trebalo da mere blagostanje i kako to mogu primeniti u kontekstu politike“, kaže Martela.
„Ako standardizujemo sveobuhvatnije merenje blagostanja, učinićemo ga ozbiljnijom alternativom za merenje napretka.“
