Hirurško uklanjanje tumora smatra se osnovom za lečenje raka želuca. Međutim, 40% pacijenata koji su bili podvrgnuti operaciji dožive recidiv u roku od dve godine. Istraživački tim na čelu sa MedUni Vienna je sada istražio prognostički marker koji se može koristiti za identifikaciju pacijenata sa visokim rizikom od recidiva tumora. Rezultati studije, nedavno objavljeni u časopisu Naučni izveštaji, stoga mogu poboljšati personalizovani tretman za rak želuca i povećati šanse za preživljavanje za pogođene.
U svojim analizama uzoraka tumora od 182 pacijenta koji su bili podvrgnuti operaciji raka želuca u MedUni Vienna / Univerzitetskoj bolnici Beč, istraživački tim predvođen Elisabeth Gruber (Odeljenje za opštu hirurgiju) i Lukas Kenner (Odeljenje za patologiju) fokusirao se na AF1K. Ovo je gen koji je prvobitno otkriven u vezi sa rakom krvi kao što je leukemija, a sada je poznat u medicinskim istraživanjima po svom uticaju na različite ćelijske procese koji doprinose razvoju i širenju raka.
„Uloga AF1K u karcinomu želuca je do danas uglavnom neistražena“, kaže Gruber, opisujući početnu situaciju.
Kako pokazuje studija, 178 od 182 ispitana uzorka tumora, odnosno 97,8%, ima umereno do značajno povišene nivoe AF1K, povezane sa većim rizikom od recidiva i manjim šansama za preživljavanje.
„Ovo kvalifikuje AF1K kao obećavajući biomarker koji se može koristiti za bolju procenu prognoze pacijenata“, naglašava Gruber. „Naši rezultati opravdavaju uključivanje AF1K u dijagnostički proces.“
Konkretno, novoidentifikovani marker bi se mogao uzeti u obzir kada se ispituju uzorci tkiva iz tumora kako bi se identifikovao povećan rizik od recidiva u ranoj fazi i individualno prilagodile mere lečenja.
Rak stomaka je peti najčešći tip tumora i četvrti najčešći uzrok smrti od raka širom sveta: samo u 2020. godini od njega je umrlo oko deset miliona. Hirurško uklanjanje tumora smatra se osnovom za lečenje raka želuca. Međutim, 38,8% pacijenata u Evropi (Azija: 60%) pati od recidiva u roku od dve godine od operacije.
„Naša studija može pomoći da se optimizuje praćenje pacijenata i povećaju njihove šanse za preživljavanje“, kažu Gruber i Kenner, naglašavajući relevantnost nalaza.