Johanes Kepler je verovatno najpoznatiji po razvoju zakona planetarnog kretanja. Takođe je bio entuzijastični posmatrač Sunca i 1607. godine napravio je neka divna zapažanja naše najbliže zvezde koristeći kameru obskuru.
Njegovi crteži su bili neverovatno precizni i omogućili su astronomima da odrede gde se Sunce nalazi u svom 11-godišnjem ciklusu. Uzimajući u obzir Keplerovu lokaciju i lokaciju sunčevih pega, tim istraživača je identifikovao da se Sunce bliži kraju solarnog ciklusa-13.
Johanes Kepler je bio nemački matematičar koji je rođen 1571. Njegov doprinos svetu nebeske mehanike i kretanju planeta je bez premca.
Zakoni planetarnog kretanja koje je formulisao iz zapažanja Tajko Brahea izdržali su test vremena. Osim svog rada na kretanju planeta, bio je i sam po sebi poznati posmatrač i napravio je jedan od najranijih zapisa o solarnoj aktivnosti pre pronalaska teleskopa!
Kepler je koristio kameru obskuru koja se sastojala od male rupe u zidu kroz koju bi sunčeva svetlost mogla da prođe. Zatim bi bio pun na listu papira koji bi posmatraču omogućio da proučava sliku Sunca.
Kepler je ovo koristio da zabeleži i skicira vidljive karakteristike Sunca i u maju 1607. snimio je ono što je mislio da je tranzit Merkura. Ispostavilo se da to nije bio tranzit Merkura, već grupa sunčevih pega.
Sunčeve pege koje vidi Kepler i koje moderni astronomi amateri često vide na Suncu su privremeni solarni fenomeni. Oni postoje u vidljivom sloju sunčeve atmosfere poznatom kao fotosfera i izgledaju tamno u poređenju sa njihovom okolinom.
U stvarnosti, kada bi mogli da budu izolovani od mnogo svetlijeg solarnog diska, ali da se drže na postojećoj udaljenosti od Zemlje, bili bi svetliji od punog Meseca.
Tačke su jednostavno hladnije i tamnije od okolnog toplog i svetlog materijala. Njihova temperatura je oko 3.800 K umesto nešto ispod 6.000 K za prosečnu temperaturu u fotosferi.
Sunce je velika lopta plazme i ima magnetno polje poput Zemlje. Plazma je električno nabijen gas koji sa sobom može povući linije magnetnog polja. Dok se Sunce rotira, ono vuče magnetno polje sa sobom, uzrokujući da se namota i zapetlja.
Često je napon pod kojim su linije polja toliko intenzivan da probijaju površinu, inhibirajući konvekciju, čineći temperaturu u ovom regionu hladnijom, sunčevom pegom. Sunčeva pega (i opšta solarna aktivnost) dostiže vrhunac tokom 11-godišnjeg ciklusa.
Tim istraživača predvođen Hisašijem Hajakavom sa Univerziteta Nagoja koristio je nove tehnike za analizu Keplerovih crteža i otkrio nove informacije o solarnoj aktivnosti u to vreme.
Špererov zakon (koji ispituje varijacije heliografskih širina na kojima se formiraju solarni aktivni regioni tokom solarnog ciklusa) je primenjen na crteže, stavljajući ih na kraj solarnog ciklusa pre ciklusa u kojem su Tomas Hario, Galilej i drugi teleskopski posmatrači prvi uhvatili solarnu informacije o ciklusu.
Ovo je postavilo zapažanja neposredno ispred dobro dokumentovanog Maunderovog minimuma – neobjašnjivog perioda značajno smanjene aktivnosti sunčevih pega koji se dogodio između 1645. i 1715. godine.
Do sada se o ovom periodu minimalne solarne aktivnosti vodila žestoka debata i, iako nije postignut definitivan zaključak, tim se nada da bi nas Keplerove informacije mogle konačno dovesti na put da razumemo velike periode solarne neaktivnosti.
