Naglašavanje lokalne proizvodnje hrane u odnosu na uvezene zamene može dovesti do značajnih ušteda troškova i ugljenika, pokazuju podaci iz regiona naselja Inuvialuit na kanadskom Arktiku.
Istraživanje, koje su sproveli Institut za evolucionu antropologiju Maks Plank i Regionalna korporacija Inuvialuit, pokazuje potencijalnu godišnju uštedu od više od 3,1 milion kanadskih dolara i otprilike polovinu emisija ugljenika kada se koristi lokalno sakupljena hrana umesto uvezene hrane. Studija naglašava važnost politika klimatskih promena koje uzimaju u obzir lokalne sisteme ishrane. Slabljenje ovih lokalnih sistema moglo bi dovesti do povećanja emisija i ugroziti zdravlje i sigurnost hrane u udaljenim zajednicama.
Rad je objavljen u časopisu PNAS.
Lokalna hrana je ključna za sigurnost hrane i zdravlje autohtonih naroda širom sveta, ali lokalne „neformalne“ ekonomije su često nevidljive u zvaničnim ekonomskim statistikama. Shodno tome, ove ekonomije mogu biti zanemarene u politikama dizajniranim za borbu protiv klimatskih promena. Na primer, autohtone zajednice na severnoameričkom Arktiku karakterišu mešovite ekonomije koje obuhvataju aktivnosti lova, ribolova, sakupljanja i hvatanja zamki, uz formalnu ekonomiju zarada.
Region takođe prolazi kroz brzu transformaciju usled društvenih, ekonomskih i klimatskih promena. U Kanadi, uvođenje oporezivanja ugljenika ima implikacije na cenu goriva koje se koristi u lokalnoj berbi hrane.
Kao prvi korak u razumevanju osetljivosti arktičkih prehrambenih sistema na politiku poreza na ugljenik, istraživači sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju, u saradnji sa Odeljenjem za inovacije, nauku Inuvialuit i klimatske promene regionalne korporacije Inuvialuit, pokušali su da procene ekonomski i ekološki značaj lokalne proizvodnje hrane u regionu naselja Inuvialuit u zapadnom kanadskom Arktiku.
Da bi to uradili, autori su koristili podatke iz regionalne studije berbe sprovedene 2018. godine, sa ciljem da izračunaju ukupnu jestivu težinu hrane koju su proizveli Inuitski berači u roku od jedne godine.
Autori su zatim izračunali koliko bi koštala zamena ove hrane tržišnim zamenama, kao što su govedina, svinjetina, piletina ili uzgajana riba. Zatim su prikupili podatke iz nauke o poljoprivredi i transportu da bi procenili emisije ugljenika koje su povezane sa proizvodnjom i isporukom tržišnih supstituta arktičkim zajednicama.
Konačno, koristeći podatke iz studije u zajednici o berbi Inuita u jednoj zajednici u regionu naselja Inuvialuit (Ulukhaktok), istraživački tim je bio u mogućnosti da proceni količinu benzina koji se koristi po kilogramu ubrane hrane i koristi ove informacije da zaključi ukupna količina benzina koja se koristi u lokalnoj proizvodnji hrane u regionu.
Dobijene procene sugerišu da bi, prema verovatnim scenarijima, zamena lokalno ubrane hrane u regionu naselja Inuvialuit sa uvezenim tržišnim supstitutima koštala preko 3,1 milion kanadskih dolara godišnje i emitovala preko 1.000 tona ekvivalentnih emisija CO 2 godišnje. Za razliku od toga, uloženi benzin za lokalnu žetvu koštaju približno 295.000 kanadskih dolara i rezultiraju 317 do 496 tona emisija, manje od polovine onoga što bi emitovali tržišni supstituti.
„Naši nalazi ilustruju kako je lokalna žetva hrane, čak i kada se oslanja na fosilna goriva — kao što je slučaj u kanadskim arktičkim zajednicama — ekonomski efikasnija i manje ugljična od industrijske proizvodnje hrane“, kaže prvi autor Elspeth Readi, istraživač na Institut Maks Plank za evolucionu antropologiju. „Lokalna žetva hrane takođe smanjuje oslanjanje na lance snabdevanja koji su ranjivi na klimatske promene.
Rezultati pokazuju da politike klimatskih promena koje ne uzimaju u obzir lokalnu proizvodnju hrane mogu potkopati ciljeve emisije i negativno uticati na bezbednost hrane i zdravlje u udaljenim zajednicama, koje se suočavaju sa povećanim ekonomskim i logističkim ograničenjima u odnosu na naseljenije regione.
Ovaj nalaz je značajan jer ilustruje da iako su klimatske promene globalna kriza, uspešno smanjenje emisija zahteva lokalno prilagođenu politiku. Pristup statističkog modeliranja razvijen u ovom radu postavlja osnovu za slična istraživanja u drugim regionima.
