Baš kao što je prenos koronavirusa varirao u talasima, tako su i naši odgovori na njega. Svet je udaljen četiri godine od akutne faze pandemije, ali ne bez trajnog uticaja – uključujući one koji su zadržali iscrpljujuće simptome od COVID-a, što je povećalo broj ljudi sa invaliditetom.
Ovo je istaknuto u novoj, velikoj studiji koju su sproveli Centri za kontrolu i prevenciju bolesti.
Podaci objavljeni 16. jula pokazuju da je više od jedne od četiri odrasle osobe – preko 70 miliona Amerikanaca – prijavilo da ima invaliditet 2022.
Najveća studija koju je sproveo CDC da bi se obuhvatio obim invaliditeta u SAD i koja predstavlja 245 miliona ljudi, autori su otkrili da je skoro polovina starijih od 65 godina izjavila da su invalidi i da su dugi simptomi COVID-a bili prisutni kod 11% onih koji su prijavili invalidnosti, naspram 7% onih bez invaliditeta.
Istraživači saznaju više o misterioznom stanju dugog COVID-a kako se nacija sve više udaljava od akutnih faza pandemije, koja je ubila oko 7 miliona ljudi širom sveta, i milion samo u SAD. CDC je izračunao da se od onih koji prežive, do 35 odsto kvalifikuje da imaju dugi COVID, koji se može okarakterisati sa nekoliko simptoma kao što su magla u mozgu, umor, vrtoglavica, slabost, glavobolja i ubrzan rad srca.
„Prvi put nam je tako drago što možemo da predstavimo podatke prema statusu invaliditeta o prisustvu dugog COVID-a na državnom nivou i na nacionalnom nivou“, rekao je Džozef Holbruk, vođa tima CDC-ovih podataka i zdravstvene nauke. tim, koji je radio na studiji. „Države mogu da koriste ove informacije da razumeju zdravstveni status svoje populacije sa invaliditetom i da prilagode državne programe osobama sa invaliditetom.
Podaci, koji su integrisani u interaktivnu kontrolnu tablu pod nazivom Sistem podataka o invalidnosti i zdravstvenom stanju, pokazuju da je skoro tri miliona odraslih u Pensilvaniji prijavilo da su invalidi, što košta Komonvelt 42 milijarde dolara godišnje u troškovima zdravstvene zaštite.
Kognitivni i mobilni invalidi bili su najčešće prijavljeni invaliditet u Pensilvaniji, sa 14% i 11%, respektivno, a odrasli sa invaliditetom u državi najverovatnije su takođe prijavili depresiju i/ili gojaznost.
Holbruk je rekao da CDC sarađuje sa drugim agencijama kako bi prikupio više podataka i analizirao postojeće statistike kako bi shvatio šta bi to moglo značiti.
Lokalne klinike koje se bave dugotrajnim lečenjem COVID-a prijavljuju pad bolesti u „tradicionalnom“ smislu – to jest, zdrava mlada osoba koja se pokazuje ozbiljno oslabljenom – ali i dalje redovno primećuju dugotrajne uticaje COVID-a na svoje pacijente.
„COVID nastavlja da predstavlja pretnju po zdravlje i dobrobit pacijenata“, rekla je plućni lekar Briana DiSilvio, pomoćnik programskog direktora stipendija za plućnu i intenzivnu negu u Allegheni Health Netvork i kodirektor Centra za autoimunu bolest pluća.
„Iako ne vidimo nivo hospitalizacije i mortaliteta od COVID-a koji smo videli 2020. i 2021. godine, on i dalje izaziva morbiditet“, rekla je ona. „Za starije pacijente sa plućnim oboljenjima, moramo ozbiljno shvatiti akutnu (COVID) infekciju.
DiSilvio je rekla da su mnogi njeni pacijenti dobili COVID-a dva ili tri puta u poslednjih godinu dana, a ove infekcije su pogoršale postojeće stanje srca i pluća. Tamo gde su pacijenti možda ranije imali inhalator za upotrebu po potrebi, oni sada prijavljuju da im je potrebna svakodnevna podrška kiseonikom ili im se daje dugotrajan kiseonik.
Karla Joni, pomoćnik lekara i viši pružalac prakse za UPMC Kliniku za oporavak posle COVID-a, slaže se da je mnogo toga što vidi pogoršanje osnovnih stanja izazvanih bolešću COVID-a.
Dok je Joni rekla da je videla stalan priliv pacijenata koji dolaze na kliniku otkako je počela da radi tamo 2021. godine, manje njih je prijavilo da je hospitalizovano zbog COVID-a nego kada je ona prvi put počela. Pacijenti najčešće prijavljuju maglu mozga, umor, slabost i bol koji utiču na njihovu sposobnost da obavljaju svakodnevne zadatke.
„Možda nije da bilo koji od tih simptoma remeti njihov život, to je ukupnost simptoma koji sada zaista utiču na to kako neko obavlja svoje svakodnevne aktivnosti“, rekla je ona.
DiSilvio nije bio iznenađen kada je čuo statistiku iz studije CDC-a da je skoro polovina onih starijih od 65 godina izjavila da su na neki način invalidi: „Većina mojih pacijenata starijih od 65 godina se bori“, rekla je ona. Joni je ponovila da rezultati studije nisu bili iznenađujući na osnovu njenih iskustava na klinici.
Dezinformacije o COVID-u, tretmanima i vakcinaciji možda su doprinele dugotrajnim simptomima kod njenih pacijenata, rekao je DiSilvio.
To uključuje nedovoljnu upotrebu antivirusnog leka Paklovid, za koji se tokom ponovljenih studija pokazalo da smanjuje ozbiljnost simptoma COVID-a i verovatnoću hospitalizacije i smrti zbog COVID-a, ali nije uvek propisan u roku od pet dana.
„Postoji drastično nedovoljno prepisivanje Pakslovida, i kao rezultat toga, pacijenti sa hroničnom bolešću pluća koji su mogli da se leče postaju bolesniji“, rekao je DiSilvio.
Nedostatak sredstava za visoke troškove lekova iz džepa takođe dovodi do toga da pacijenti ne uzimaju lekove koji bi im mogli pomoći, primetila je ona.
„Postoji finansijski teret biti starija osoba u SAD-u trenutno“, rekla je ona. „Kako si priuštiti da budeš na terapijama koje su ti potrebne da ne budeš onesposobljen?“
Rekla je da se nada da će videti veći pristup pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti – pored savetovanja pružaoca usluga o vakcinaciji i razbijanja dezinformacija pri svakoj poseti.
I na klinici UPMC, Ionei je video da razne rehabilitacione terapije poboljšavaju ishode pacijenata, kao što su kognitivna terapija, neurofizička terapija i radna terapija za one sa hroničnim umorom i bolom. Dok nekima treba godinu dana, ona vidi da ljudi postaju bolji.
„Samo zato što ne znamo šta je uzrok nečega ne znači da ne možemo da pronađemo načine da upravljamo simptomima“, rekao je Joni. „Još uvek možemo da pružimo olakšanje čak i ako trenutno imamo više pitanja nego odgovora o dugotrajnom COVID-u.“
