Razgovor licem u lice nije jedinstven za nas ljude. Dok šimpanze obično preferiraju gestove nad zvukovima, njihova razmena ideja je jednako brza kao i naša i odražava slične kulturne obrasce, otkriva nova studija.
Posmatrajući tajming gestova u zajednicama divljih istočnoafričkih šimpanzi, međunarodni tim istraživača je otkrio da su odgovori pratili pauze od do jedne sekunde. Neke reakcije su bile gotovo trenutne, gde su šimpanze prekidale jedna drugu, baš kao što to činimo u žestokoj diskusiji.
„Otkrili smo da je tajming pokreta šimpanze i ljudi u razgovoru sličan i veoma brz, što sugeriše da slični evolucioni mehanizmi pokreću ove društvene, komunikativne interakcije“, objašnjava glavni autor Gal Badihi, etolog sa Univerziteta Sent Endruz. u Velikoj Britaniji.
To znači da je način na koji komuniciramo možda nastao negde rano u našoj evolucionoj istoriji, pre nego što su se ljudi i šimpanze, naši najbliži živi rođaci, razišli pre miliona godina.
Ispitujući više od 8.500 slučajeva gestova 252 pojedinačne šimpanze, Badihi i kolege su videli ne samo slične obrasce ljudske komunikacije u aktivnostima šimpanzi, već i da odražavaju razlike u komunikaciji između njihovih kultura.
„Videli smo male varijacije među različitim zajednicama šimpanzi, što se opet poklapa sa onim što vidimo kod ljudi gde postoje male kulturološke varijacije u tempu razgovora: neke kulture govore sporije ili brže“, kaže Badihi.
Čini se da su šimpanze Kaniavara u Ugandi brze „govornice“ u poređenju sa šimpanzama Sonso koje žive u obližnjoj šumi Budongo, primetili su istraživači.
„Kod ljudi, Danci su ti koji „sporije“ reaguju, a kod istočnih šimpanzi to je zajednica Sonso u Ugandi“, kaže primatologinja Univerziteta Sent Endruz Ketrin Hobajter.
Prethodna istraživanja su identifikovala druge sličnosti u načinima na koje komuniciramo. Baš kao što naše reči sastavljaju rečenice da bi dale značenje, na primer, šimpanze takođe kombinuju kratke često korišćene gestove u kombinaciji da bi formirale duže nizove značenja.
Istraživači su radoznali da saznaju više o tome šta ove šimpanze govore jedna drugoj, i sumnjaju da bi mnogi gestovi mogli biti zahtevi. Istraživači su već identifikovali 58 različitih verzija gestova „hajde da se igramo“ koje šimpanze koriste u divljini.
„Komunikacija pomaže šimpanzama da izbegnu sukobe i da se međusobno koordiniraju. Njihovi gestovi im omogućavaju da komuniciraju na kratkim udaljenostima kako bi postigli društvene ciljeve u ovom trenutku“, rekao je Badihi za novinsku agenciju PA.
„Dakle, jedna šimpanza može gestikulirati drugoj da želi hranu, a druga bi im mogla dati hranu ili, ako se osećaju manje velikodušno, odgovoriti gestom da odu.
U jednom posmatranju, šimpanza po imenu Monika pružila je ruku nakon fizičkog sukoba sa kolegom šimpanzom po imenu Ursus. Ursus je zauzvrat pružio dodir, kao uveravanje, pokazujući kako se gestovi mogu koristiti za ponovno uspostavljanje harmonije.
Dakle, iako još uvek postoje mnoge očigledne razlike između šimpanzi i ljudskih jezika, čini se da slična pravila podupiru oba sistema.
„Još uvek ne znamo kada su ove konverzacijske strukture evoluirale, niti zašto“, kaže Hobaiter. „Da bismo došli do tog pitanja, moramo da istražimo komunikaciju u udaljenijim srodnim vrstama – kako bismo mogli da utvrdimo da li su to karakteristike majmuna ili one koje delimo sa drugim visoko društvenim vrstama, kao što su slonovi ili gavrani.
Ovo istraživanje je objavljeno u Current Biologi.
