Simulacije Merkurovog detinjstva sugerišu da je mrvica Sunčevog sistema možda nasledila bogatstvo u obliku 15 kilometara debelog sloja čvrstog dijamanta.
Uklještena između jezgra i plašta stotinama milja ispod površine sveta koji kruži unutar brkova našeg žarkog vrelog Sunca, hipotetička bonanca je definitivno bezbedna od bilo kakvih budućih pljački iz svemira.
Ali nalazi bi mogli imati implikacije na razvoj stenovitih planeta poput Merkura, i možda objasniti nešto ili dve o misteriozno postojanom magnetnom polju male planete.
Tim naučnika iz istraživačkih instituta u Kini i Belgiji bio je inspirisan nedavnim ponovnim procenama Merkurovih modela gravitacionog polja da se vrati na tablu za crtanje o potencijalnom strukturiranju njegovog unutrašnjeg okruženja.
Ukoliko se pokaže da je granica između jezgra i omotača dublja nego što se mislilo, uslovi za pečenje različitih materijala iz njegove rastopljene mineralne supe takođe bi trebalo da se preispitaju.
Podaci iz nedavnih MESSENGER misija dali su astronomima utisak da se tamne mrlje na površini Merkura uglavnom sastoje od ugljenika u obliku grafita, koji je najverovatnije iskašljan duboko ispod, a ne prašina od kometa koje prolaze.
Prema brojevima, dovoljne količine ugljenika mogle su se kristalizovati iz svoje magme na granici između jezgra i omotača i isplivati, doprinoseći koru planete kao grafit.
Imati toliko grafita na površini značilo bi da je Merkur zasićen ugljenikom, posebno s obzirom na to koliko lako bi element trebalo da se izgubi u ranoj fazi formiranja planete u obliku gasova ugljen-dioksida i metana.
Dijamant je takođe čvrst molekul napravljen od ugljenika, naravno, ali je ranije isključen kao mogući proizvod s obzirom na nedovoljne pritiske blizu Merkurovog jezgra. Istraživači misle da je Merkur možda ipak bio sposoban da svom jezgru pruži veliki pritisak.
Koristeći termodinamičko modeliranje da bi došli do dublje granice jezgra-plašt sa većim pritiscima, istraživači koji stoje iza ove najnovije studije osmislili su eksperimente zasnovane na aproksimaciji Merkurovog stanja novorođenčadi dok se polako hladio u takvim ekstremnim uslovima.
U ovoj revidiranoj Paklenoj kuhinji tim je otkrio da dijamant može da kristališe unutar rastopljenog jezgra i da ostane dovoljno stabilan da se uzdiže prema plaštu sa grafitom tokom eona, gde bi se sakupljao u sloju za koji se procenjuje da je debeo oko 15 do 18 kilometara.
Ovo je pretpostavljalo sadržaj sumpora od oko 11 procenata i pritisak od otprilike 1 do 2 procenta tog koji se nalazi duboko u Zemlji – i jedno i drugo je uverljivo s obzirom na ono što sada znamo o razvoju Merkura.
Imajući te pretpostavke na umu, uzimanje u obzir proizvodnje dijamanata moglo bi uticati na modele unutrašnje dinamike Merkura, posebno imajući u vidu izuzetnu toplotnu provodljivost kristala.
Način na koji se toplota diže iz jezgra ne utiče samo na predviđanja o hlađenju planeta i na evoluciju drugih stenovitih svetova poput njega, već i na kretanje materijala odgovornih za stvaranje magnetnih polja.
Uprkos svojoj relativno maloj veličini, Merkur je jedina stenovita planeta osim naše koja ima magnetosferu. Štaviše, iako znatno slabije od Zemljinog, ovo magnetno polje bi moglo biti daleko starije.
Razumevanje zašto je Merkurov magnetni mehur opstao tako dugo moglo bi zahtevati preispitivanje onoga što se nalazi duboko ispod njegove kože.
